SRCE POD PRITISKOM: Bonsai država

Epilog je da, zasad, nema šanse da u dogledno vreme uđemo u Evropu. Ali, to nikako ne znači da ne treba da nastavimo da se trudimo, da pokažemo da smo spremni na sve, bez obzira na sve. Šta zna Srbija šta je 2020? To je samo još devet godina? Ili imamo, možda, neki bolji slogan? Vreme je ionako relativna kategorija. Život ne može da čeka, čak ni kad smo mi u pitanju.

Možda je naša šansa upravo u tome? Evo, ovih dana Beograd će da ugosti NATO - milosrdni anđeo ovoga puta dolazi u goste kod milosrdnih Srba, koji, kad već ne mogu da uđu u Evropu, bar žele da za nju ratuju. Naša deca neka pokažu da su za blistavu srpsku budućnost u društvu civilizovanih naroda - nije nama daleka ni Libija, ni Jemen, ni Irak ni Avganistan, ako je to način da se pridružimo stvaranju boljeg sveta.

Ima samo nešto što nije logično: mi jesmo milosrdni, ali nismo glupi. Naša politička elita radi sve, apsolutno sve što je u njenoj moći, da bi nas uvela u Evropu, njojzi hvala. I, ništa!

Od smišljanja genijalnih slogana, rasprodaje zemlje, dovođenja investitora kojima sa daju naučnofantastični uslovi za poslovanje, preko zabrane pušenja na javnim mestima, zabrane prodaje alkohola posle deset uveče, zatvaranja kafića, promocije seksualnih raznovrsnosti, hapšenja begunaca, predaje medija, rudnika i vojske stranim korporacijama, slabljenja nacionalne ekonomije kako bismo bili još privlačniji svetu, masovnog pelcovanja, pa čak i spremnosti da se Srbija opatulji do nivoa bonsai države - do pretnji vlastitom narodu da se uzme u pamet - i ništa! Nije dovoljno.

Da li naša elita to radi nedovoljno elegantno, nedovljno brzo, ili je to sve zajedno nedovoljno? Ili je Evropa nemoguća za saradnju? Ipak, kad sve saberemo i oduzmemo, Evropa može da bude prezadovoljna našim političarima. Što se Evrope tiče, naša vlast stvarno nema alternativu - niko ne uspeva tako dugo i tako istrajno da održava plamičak nade o boljem životu kao oni. Nikome nije uspelo da tako fantastično hipnotiše jednu nesrećnu naciju kao naši političari, niko nije tako uspeo da nam utuvi veru da ima života posle smrti, i da samo treba da budemo strpljivi.

Pa ipak, čini se sve više da naši političari, koji nas tako sigurnom rukom vode u bolju budućnost, nikako da budu adekvatno pohvaljeni od Evrope. Taman kad se svi ponadamo da će bar nekoga od njih da pohvale za velika dela sređivanja Srbije i pokoravanja njenih prirodnih niskih strasti, Evropa se pojavi sa nekom novom packom, novim zahtevom i namrgođenim licem. Nikad joj nije dosta, nikada zadovoljna.

Granice pokornosti još nisu dosegnute, očigledno. Kad nešto nema alternativu, onda je jedina alternativa da se stvarno nešto uradi. Možda je Evropa nezadovoljna činjenicom da u Srbiji još uvek postoji evroskepticizam, možda nas zato neće, iako se evroentuzijasti, koji sve više postaju evrohisterici, ubiše da nas izvedu na pravi put.

Moguće je da su genijalci iz oblasti rada sa masama došli do genijalne ideje kojom će nas ubediti da nam druge nema - projekat je, očigledno, da za njihove vlasti život u Srbiji postane toliko jadan i bedan, beznadežan i gotovo nemoguć, da svaki građanin Srbije poveruje da je život negde drugde.

Evropi se nigde ne žuri. Ima bezgranično strpljenje.

Projekat je geometrijski i filozofski genijalan.

Kad Srbija postane bezgranična zemlja, biće u Evropi.

http://www.mirjanabm.com/