KONTRA: Poslednji car

ŽIVIMO kao u čuvenom Bertolučijevom spektaklu: Zidinama i gardom, koji mute pogled na stanje stvari, opasana prestonica, marionetsko dete-Car, na uzicama spletkaroša i japanskih okupatora, željnih da siromašni kineski narod konačno izrabe i istrebe i nezaustavljivi izrazi nezadovoljstva pripadnika svih slojeva i esnafa, u očajanju materijalizovani kao šteta na nedužnim zdanjima Zabranjenog grada.

To je opomena svima, ovde prisutnim: i vladarima, spletkarošima i gardistima Zabranjenog grada ali i nama, „običnim Kinezima“. Bez brige za „Japance“, oni uvek imaju opciju povratka svom ostrvu i svojim problemima. Svaka čast NR Kini, ali mi nemamo tolike ljudske, vremenske, niti ekološke rezerve, da ne moramo da učimo na tuđim greškama. Ili možda neko želi da, nakon svrgavanja bezalternativno-bezidejnog, kvazidemokratskog režima, na vlast dođu ljudi „čvrste ruke“, kojima ne bi bila strana ni organizacija domaće verzije „odbrane“ Trga Nebeskog mira?

Bez obzira na belošengensku prašinu u puta gladnim očima, ovde smo, od naših „civilizovanih prijatelja“, i dalje žigosani kao zveri i zatvoreni u kavez. Ali to nije najgori mogući scenario. Naš rodni „kavez“ uopšte ne oskudeva u izvorima, dovoljnim da zadovoljimo svoje „necivilizovane“ potrebe. Najgore od svega je što sami (nebitno je da li instruisani i potplaćeni, i dalje to sprovode naši „izabrani predstavnici“) sebi uništavamo neophodne resurse.

Već smo zaboravili šta se desilo sa cenama mlečnih proizvoda i fondom muznih krava, nakon što su mlekare „tržišno“ dopale stranim investicionim grupacijama? Krajnjeg potrošača lažu da je nebitno odakle dolazi prehrambeni proizvod, dok plaća istu cenu za čak bolji (kodeks-alimentarizovani) kvalitet. A šta ćemo sa kreditima MMF-a, koje ostavljamo praunucima? Balansiramo bušne finansije, pretežno zbog nedovoljne naplate ubitačnih poreza od nejake privrede, iznurene uvozom svega i svačega?! Gde je tu domaći poljoprivredni proizvođač? A kampanjska floskula „Agrar je budućnost Srbije“? Stručnjaci već pričaju da će nam biti potrebni rekordni prinosi po hektaru za zadovoljenje domaćih potreba za žitaricama.

Jedan, opravdano gnevni zemljoradnik je, još pre tri godine, u potresnom intervjuu nabrojao najjača oružja na svetu: hleb, mleko i meso. Tri faktora bez kojih nijedna vojska nije sita, samim tim ni spremna za borbu. Shvatanje vojske i borbe kao životnih metafora ovu narodnu mudrost diže na zasluženo univerzalni nivo. Meso je većini građana Srbije odavno misaona imenica, mleko od prošle godine opasno naginje ka istom statusu a, ako se ne reši aktuelni sukob na relaciji (multi)ministar Petrović - ratari, možda se isto desi sa hlebom. „Japancima“ ostaje samo da, bez borbe, pokupe sve što im od „Kineza“ treba.

Poštovani Care iz Zabranjenog grada, usliši molbe poštenih seljaka, pre nego što budemo primorani da odigramo već viđene uloge. Stvarno mislim da moramo i možemo progresivnije i produktivnije od toga.

Ali ‘leb nema alternativu, bre!