KAD god bismo se sreli, uvek se raspitivao kako mi je tamo. Tamo, to je značilo u Sarajevu. A bivalo je i ovako i onako...

Gde god bi se pojavio, Kiš je privlačio pažnju. U kafani, dok pije i grana rukama, onako kosat i nosat; u živom, glasnom razgovoru, njegova je glava bila izdvojena i drukčije osvetljena... Danilo Kiš je bio i srećna i nesrećna mešavina srednjoevropskog Ahasvera i cetinjske prznice. Jedan od onih što ne da na se... Nisam bio daleko od mesta kada se na beogradskom Sajmu knjiga pošaketao sa B. M. Znao sam i za druge slučajeve kada je sevnula Kišova pesnica. To mi se dopadalo.

Jednom se zatekosmo u Herceg Novom, a za koji dan i u Dubrovniku. Pilo se, bogme, muški. Sa Milanom Milišićem obiđosmo skrivenija, za piće jeftinija, za razgovor udobnija mesta. Kiš je i u zoru bio nadahnut i svež; kao da su ga razgovori o književnosti, ali ne samo o njoj, krepili i podmlađivali. Ponekad bi spontano prešao na ijekavski iz kog su probijali cetinjski akcenti, a tim akcentima, jezički samosvestan, Kiš bi dodavao i lak, šaljiv, ironičan prizvuk, ali onako kao kad ironišeš nešto što ti je blisko i drago.

Uz evropsku, Kiš je imao i svoju južnoslovensku književnu porodicu: Andrića, Crnjanskog i Krležu. I znao je, a retko i govorio, da je moćna naša narodna epska poezija poznata u svetu samo retkima, mada domašuje homerovski ep, da iz nje izvire naša kultura, najbolji pesnici, iz nje potiče Andrić...

Vraćajući se iz sveta, Kiš nas je katkada okupljao i pričao nam o onome što bismo ga zapitkivali; najviše o piscima azilantima, recimo o Brodskom, s kojim bi se ponekad zapijao, a onda bi odnekud završavali na aerodromu, gde bi Brodski mamuzao i gušio nostalgiju, istovremeno. Nostalgiju koja će se okončati grobnim mestom u Veneciji kao zameni za Petrograd... Nema sreće ni tamo ni ovamo, govorio je Kiš.

U BIGZ-u, gde smo mu objavljivali Dela, Kiš je dolazio dobrano načet. Jedno plućno krilo bilo mu je operisano, mršave kosti u ramenima šiljile su njegov sako. Dogovorili smo se da prozračimo prostoriju i da, dok je tu, ne pušimo. Sedimo tako i pričamo, a on pogleduje u mene i očima me pita šta je to sa mnom. Zar si prestao, kaže... Nisam, ali smo se dogovorili da, dok si ovde, ne pušimo... Puši, veli, pa poče da njuši, tako ću se i ja za koji dim ogrebati...

Žurim iz redakcije pred hotel Mažestik. Unervozim se ako kasnim, a list na nozi stvrdnuo se kao kamen, sve češće moram da zastanem, da olabavim spazam. Godinama već i lekari i ja mislimo da je išijas. Odlazim u Igalo, privijam blato, vežbam, plivam, i sve činim ne bi li pusta kostobolja u blato ušla i niz vodu otekla... Takav, pristižem na zakazano mesto gde se već okupilo društvance koje će Kiša da isprati u Francusku. Ugledao me je i izdaleka pratio kako hramljem... Šta je to, pita. Znajući od čega on boluje, sramota me da pričam: Išijas, banalna stvar... Kiš vrti glavom: Pođi ti vaskularnom, to nije išijas, to meni liči na pušačke noge...

POGIBE KA NIKO MOJ
IŠLI smo na Sajam knjiga u Pariz. Kiša smo pozvali telefonom i pre podne u nekom bistrou, na njegov nagovor, pili konjak, balkanski, našte srca. Kiš se šalio sa svojom nosekanjom celom, da stihovima iz Sirana predupredi kakav sažaljiv ton, jer je upravo nešto na nosu operisao... Docnije, kada su nevolje učestale, slušao sam nekoga kako priča da je Kiš, nakon operacije šuljeva, pred Francuskinjom koja je znala srpski, zavijao na nekom njoj nepoznatom indijanskom: Lele mene, đe pogiboh od prkna, ka niko moj...

Išijasom sam se zamajavao još nekoliko godina, dok me obični terapeut nije naterao da odem vaskularnom. Naravno, bolovao sam od pušačkih nogu, a da moji doktori celu deceniju nisu stigli do dijagnoze. Prozorljivi Kiš, strasni pušač, kada se razboleo, očigledno je pročitao sve što se bolesti pušenja tiče i na mom hodu razaznao o čemu se radi. Ima u Enciklopediji mrtvih jedna priča koja se iz cveta bolesti pripoveda...

Pričao nam je tada Kiš i o Portugaliji, o plemenitoj arhitekturi koja ne zaklanja vidik... Ali i kako se tamo prisetio Andrićeve kratke priče „Bajron u Sintri“ i kako mu se činilo da je tek tamo uhvatio ono nešto neuhvatljivo, fluidno, što ta priča više skriva nego otkriva... Tu vegetabilnu, hlorofilnu lepotu devojčeta u igri sa suncem...

Kiš danas ima svoje laudatore, društvo za obožavanje, egzegete, bivšu ženu i aktuelnu udovicu... I ponekog koji ga spori... Ako je, a jeste, Danilo Kiš mnoge poetičke magle razvejao, ako je, a jeste, mladima guru, učitelj, jesmo li ga baš kako treba pročitali? Je li Kiš govorio da je Borhes svoju poetiku arčio na manje značajne teme. I je li upravo Kiš tu borhesovsku poetiku istorijski uposlio... Je li, prevodeći Stilske vežbe R. Kenoa, sto varijacija ni o čemu, kazao da je pisati to 1942. godine - nemoralno. Je li njegovo traganje za ocem, ta opsesivna književna arheologija, telemahovski tradicionalna... Je li opsednutost logorima, i nacističkim i staljinističkim, rodno mesto Kišovog bola, kako je, vanredno, pisao Jovan Delić. Ne zvuči li nam mnogo šta što je Kiš pisao - porodično autobiografski.

Čovek i njegova patnja, da patetično kažem, bol, krv i suze, večne su književne teme, a umetnost je možda otisak Prvolika na Veronikinom rupcu... Tako nekako je pisao i Danijel Dragojević, Kišov prijatelj. O realizmu koji ne kasni na večnost. Kad god je književnost uzmicala, kad se otklanjala od života, ljudi i istorije, sahnula su njena mitopejska vrela. Iz patnje, sa energijom žrtve, pisane su Kišove knjige. Majstorski, samosvesno; zaista je znao da sačeka milost uobličenja i umeo da stare teme ispriča na izvestan način...

(Nastaviće se)