IDEJU o osnivanju Pasterovog zavoda u Nišu pokrenuo je dr Mihailo Petrović 1900. godine. Još četrnaest godina ranije, dr Mihailo Marković je u Zavod dr Hajnriha u Beču poslao sanitetskog kapetana dr Dimitrija Gerasimovića, s namerom da u Srbiju donese proces prerade animalne limfe. Kada je Pasterov zavod konačno otvoren, dr Mihajlo Marković održao je govor koji je preneo u svojim sećanjima:

"Ovim tekovinama naša otadžbina dobiće ne samo materijalno, već i moralno. Cela Evropa, pa i naši najveći neprijatelji, hteli ili ne hteli, moraće nam priznati, da Srbija ni u čemu ne zaostaje iza civilizovanog Zapada, kad pored tolikih naučnih udruženja imamo i svoj Pasterov zavod i bakteriološko-higijenski institut."

Pasterov zavod delovao je kao deo Moravske stalne vojne bolnice. Prvi upravnik koji se na toj dužnosti nalazio u prvih pola godine njegovog rada bio je dr Sava Popović. Pasterov zavod radio je od tog vremena bez prekida. I pored toga što su se njime ponosili, njegovi organizatori priznavali su da spada među manje takve ustanove. Godišnje je u njemu lečeno između dvesta pedeset i tri stotine pacijenata. Dr Dragutin Petković je 1904. godine izneo podatak da je smrtnost iznosila svega 0,24 odsto, što je u skladu sa desetogodišnjim prosečnim uspehom Pasterovog zavoda u Parizu.

SRCE ZAVEŠTAO HIRURGIJI U dosijeu sanitetskog brigadnog đenerala dr Mihaila V. Petrovića (1863-1934) piše da spada u red naših elitnih sanitetskih oficira, kao i da je karaktera svetlog i čvrstog. Svojim testamentom dr Mihailo Petrović je "zaveštao svoje srce hirurgiji, a telo srpskoj zemlji". Pre nego što je sahranjen na Novom groblju u Beogradu, njegovo srce je izvađeno i u urni uzidano u zid sale hirurškog odeljenja stare Glavne vojne bolnice (u današnjoj Pasterovoj ulici). Kada je stara VMA, početkom osamdesetih godina DžDž veka, preseljena, taj zid je srušen a urna uništena.

Početkom DžDž veka u Pasterovom zavodu u Nišu svake godine je vakcinisano oko dvadeset hiljada vojnika. Procenat neuspešnog vakcinisanja opao je između 1905. i 1909. godine za skoro 67 odsto.

Prve dve stomatološke ordinacije ("zubne stanice") u srpskoj vojsci otvorene su iste, 1909. godine, u Opštoj vojnoj bolnici u Beogradu i u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu. Njihov osnivač bio je dr Miloš Popović, a jedan od zaslužnih pokretača Atanasije Pulja, do čijeg dolaska su se stomatološki zahvati u bolnicama ograničavali na vađenje zuba. Dr Puljova metoda zbrinjavanja preloma vilice predstavljala je novinu koja će imati veliki značaj tokom balkanskih ratova. V. Gavrilović čak veruje da je dr Puljo time značajno doprineo svetskoj ratnoj hirurgiji.

U oktobru 1912. izbio je rat između balkanskih saveznika - Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore i Osmanskog carstva. Ovaj veliki rat završio se propašću stoletnog osmanskog gospodarstva nad Balkanom. Srpska vojska je posle slavnih bitaka na Kumanovu i kod Bitolja oslobodila Vardarsku Makedoniju, a pobedom kod Podujeva i uspešnom opsadom Lješa, srpska zastava zavijorila se nad Kosovim poljem i na obali Jadranskog mora.

Moravska stalna vojna bolnica u Nišu, budući najbliža južnim i jugozapadnim granicama Kraljevine Srbije, bila je centralna pozadinska bolnica ovog kratkotrajnog, ali burnog rata.

Zbog nedostatka lekara i upućivanja njegovog upravnika na ratište, privremeno je zatvoren čak i Pasterov zavod pri Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu. Srpski vojni sanitet je zbog toga pozvao lekare dobrovoljce, kako bi popunio upražnjena mesta. Grupa od 24 lekara iz slovenskih zemalja odazvala se ovom pozivu. Mnogi od njih stigli su i do Niša. Dr Eduard Edo Šlajmer je tokom rata prebrojao 467 ranjenika i bolesnika koje je lečio. Najveći broj ranjenika prispeo je u Niš 5/18. i 6/19. novembra 1912. godine. U istoj železničkoj kompoziciji dopremljena je i velika količina sanitetskog materijala.

Značajan opis Moravske stalne vojne bolnice u Nišu u to vreme ostavio je ugledni novinar, dopisnik pariskog lista "Žurnal", Anri Barbi. On je u Srbiju stigao sredinom oktobra 1912. godine, a već kod Jedrena, u čijoj je opsadi učestvovala jedna srpska armija, zahvaćen oduševljenjem, postao je dobrovoljac u Srpskoj vojsci. Barbi je sa Srpskom vojskom ostao u sva tri rata i kao njen vojnik prešao je preko Albanije. U jednom od spisa koje je kao očevidac objavio, prikazao je izgled i rad Moravske stalne vojne bolnice 21. oktobra 1912. godine:

"Bolnica u Nišu, luksuzno i savremeno opremljena, na dva kilometra van grada, nalazi se pored Ćele-kule, svetilišta gde su sačuvane lobanje tri stotine Srba pobijenih za vreme velikog ustanka.

"Dugi konvoj ambulantnih kola stiže, a bolničari iznose ranjenike iz vagona i prenose ih na nosilima u operacione sale. Tužna povorka! Odelo u komadima, pocepane košulje, opečeno meso, sve to crno od baruta ili umrljano usirenom krvlju, svedoči o žestini borbe.

"Svi ovi junaci su bili zaustavljeni u svome elanu protiv neprijatelja... Međutim, ni jednog jauka. Jedva ako se prilikom udara moglo videti zgrčeno lice od bola.

"Dok se lekari i bolničari trude oko njih, ja ih ispitujem i ostajem zapanjen predusretljivošću njihovih kazivanja i jedne žalbe koja iz njih odiše: oni su duboko tužni što su tako brzo ostavili svoju braću po oružju! Samo jedno žale: njihovu prinudnu pasivnost; i jedno žele - da se vrate u borbu. Njihova mržnja na vekovnog neprijatelja se povećala zbog svih njihovih patnji. Svih oko pet stotina ranjenih iz ovog krvavog voza su iz Prve armije."

(Nastaviće se)