SRCE POD PRITISKOM: Godine raspleta

Ko smo to mi i u šta smo se pretvorili? Stepen ludila možda se najbolje ogleda u jednom svežem detalju - povodom katastrofalnog zemljotresa, cunamija i havarije atomske centrale u Fukušimi, po Srbiji su se razjurili stručnjaci sa spravama za merenje radijacije, kako bi na vreme obavestili ovaj napaćeni narod da li smo ugroženi od opasnog oblaka koji stiže sa istoka. Upravo u ovo vreme, pre dvanaest godina, počelo je bombardovanje Srbije. Malo ko je stigao da primeti da svih ovih godina takvog predanog i pažljivog merenja nije bilo. Nekako, kao da je odnekuda stigla direktiva da se po tome ne čačka, jer je bombardovanje, je l’ da? u neku ruku bilo zasluženo. Tek ponegde osvanula bi po koja vest da je u Srbiji u ovih dvanaest godina dramatično porastao broj obolelih od malignih oboljenja, te da je tome uzrok bombardovanje projektilima sa radioaktivnim punjenjem. Genocid je mala velika reč koju niko u ovom kontekstu ne spominje.

Ali to je samo još jedan u nizu primera o duplim standardima na koje smo, obrni - okreni, nekako pristali, samo da bismo „živeli kao sav normalan svet“. U tom kontekstu treba posmatrati i priču o trgovini organima na Kosovu, koja je jedan deo srpske političke javnosti ostavila primetno utišanim - stravični zločini nisu bili predmet „radioaktivnog merenja“ onih koji su na sva usta podržavali bombardovanje Srbije.

Napad na Libiju, koji neodoljivo podseća na orkestriranu akciju medijskog i radioaktivnog bombardovanja Srbije, u našoj javnosti takođe je izazvao neku vrstu muka - jer opasno je u tako delikatnim situacijama, naljutiti velikog gospodara koji nas i tako i tako, mrka pogleda, gleda odozgo.

Da i ne govorimo o drugim, manje bitnim, ali ništa manje vidljivim primerima - Čeda Jovanović i njegov skandal sa „kanibalima“ ne podleže nikakvom krivičnom gonjenju - jer Afrikanci ne spadaju u osetljive tačke političke korektnosti, dok Jevreji u izjavama narodnih pevača jesu razlog da se zvezde jednog rijalitija ekspresno pošalju na sud. Ili je u pitanju i nešto drugo - političari u ovoj zemlji imaju veća prava na retoričke gafove nego drugi? Ili je možda u pitanju nešto treće - estradne zvezde su svojim izjavama demonstrirale mržnju, dok je Čeda Jovanović demonstrirao samo gađenje, šta li?

A šta tek reći o famoznom „poreklu imovine“, „pranju novca“ i „oštećivanju države“, floskulama koje se takođe koriste isključivo za sitniju ribu poput Cece, Džaje ili ministarskih pomoćnika? Kako je moguće da se imovina nikada ne istražuje, niti se njeno poreklo dovodi pod sumnju kada su u pitanju finansijski i politički moćnici? Zanima me kako je moguće da ne postoji ni jedan jedini ekonomista koji bi nam lepo objasnio kako je moguće, u zemlji koja neprestano propada, da iko zaradi desetine i stotine miliona evra a da nije potkradao državu? Odnosno da to potkradanje nije u saradnji sa državom?

Sloboda - bez obzira da li se radi o slobodi govora, kretanja, ponašanja, o slobodi biznisa ili o ličnoj slobodi, ovde je partijska stvar, i nema nikakve veze sa univerzalnim standardima.

Svako je, zapravo, ovde, samo privremeno slobodan. I, kao što kaže predsednik vlade, i ostali ministri, svako može doći pod lupu zakona, samo ako se tako odluči. Ali u tome i jeste problem.

Ovo nije zemlja za sve, kao što kaže ona divna pesma EKV. Ovo je zemlja u kojoj je sve relativno, u kojoj sve mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. Upravo zato, već sada, svuda oko sebe primećujem sve više ljudi koji ne govore više ni o čemu, da ne bi „pogrešili“. Veliko oko nas sve posmatra. Za malog čoveka to danas znači čak i gubitak posla.

Šugava vremena . Sve je moguće.

„Godine raspleta“ su pred nama.

www.mirjanabm.com