U SRPSKOJ istoriji malo je bilo uglednih, obrazovanih i bogatih ljudi poput Save Popovića Tekelije (1761- 1842). I malo je Srba koji su kompletan svoj život, ugled, znanje i imetak nesebično podarili svojoj naciji. To je učinio Tekelija, postavši tako jedna od ključnih ličnosti svoga naroda u prvoj polovini 19. veka.

Tekelija je potomak čuvene vojničke i plemićke porodice Popović iz Arada (današnja Rumunija), koja je zapravo bila izdanak stare vlastelinske srpske loze. Sava Tekelija bio je plemić, narodni dobrotvor, prvi Srbin - doktor pravnih nauka, osnivač Tekelijanuma, predsednik Matice srpske, ugledni trgovac i filantrop...

Iznad svega bio je vizionar. Znao je da Srbi u Ugarskoj mogu istrajati u svojoj težnji ka prisajedinjenju Srbiji, samo ako se organizuju kroz sopstvene institucije i uspostave tešnje veze sa matičnom državom, ali i sa drugim naprednim evropskim nacijama.

Godine 1840. Tekelija je zaveštao svojoj zadužbini Tekelijanumu u Pešti svu svoju imovinu, a Matici srpskoj poverio staranje o njoj. Posle njegove smrti, u toku 1843. godine, iz porodične kuće u Aradu preneta je u Maticu srpsku, Tekelijina pokretna imovina: zbirka porodičnih portreta, numizmatička zbirka, bogata biblioteka, porodične dragocenosti, dokumenta i pisma.

Njegovo zaveštanje predstavlja prekretnicu dobročiniteljstva u srpskom rodu. Tekelija je prvi Srbin koji je ogromno bogatstvo zaveštao instituciji. Do tada su imućni Srbi imovinu, po principu mecenstva, ostavljali pojedincima. A, Tekelija svoj imetak nije ostavio bilo kojoj instituciji, već Tekelijanumu, koji je udomljavao i stipendirao školovanje srpske mladeži u Pešti i tako oblikovao srpsku elitu u Ugarskoj.

Da nije tako postupio, pitanje je da li bi se Matica srpska (osnovana 1826. u Pešti, 1864. preseljena u Novi Sad) održala do današnjih dana. Ako bi i opstala, bez ozbiljnije finansijske potpore, teško bi ostvarivala svoju ogromnu istorijsku ulogu. Jer, ne treba zaboraviti da je Matica nastala u Ugarskoj, državi koja nije imala mnogo interesa da je finansijski podstiče.

OcenjujuĆi istorijsku ulogu Tekelijinu (ove godine obeležićemo 250 godina od rođenja i 169 godina od njegove smrti) akademik Čedomir Popov, aktuelni predsednik Matice srpske, koja je ovih dana obeležila 185. rođendan, ističe još jednu dimenziju njegove ličnosti - političku.

- Kao bogat, obrazovan i uticajan čovek svoga vremena, Tekelija je imao i političke ambicije, ali njegovi stavovi nisu uvek nailazili na odobravanje tadašnjih političkih predvodnika austrougarskih Srba - kaže akademik Popov.

Godine 1790. godine, Tekelija je kao vicenotar Čanadske županije učestvovao na srpskom narodno-crkvenom saboru u Temišvaru. Predvodeći plemićku manjinu, uvideo je da je Beč odobrio srpski Sabor da bi obezbedio protivtežu uticaju ugarskog plemstva, ali po starom običaju "zavadi pa vladaj".

Tekelija se stoga protivio nerealnom zahtevu svojih sunarodnika za posebnom srpskom teritorijom u Monarhiji, smatrajući da je to mamac koji će Srbe odvući od ostvarive zaštite nacionalnog identiteta. Nepopustljiv i emovitan, insistirao je da se prava srpskog naroda eksplicitno "ugrade" u ugarsko zakonodavstvo. Time se zamerio i sunarodnicima i carskom komesaru.

DOKTORAT NA LATINSKOM SAVA Tekelija je i prvi srpski doktor nauka. Kao 25-godišnjak, na Peštanskom univerzitetu 1786. godine odbranio je doktorat na latinskom jeziku. Njegova disertacija koja se bavila uzrocima i ciljevima postanka države bila je začetak pravne nauke u Srba.

- U tom trenutku takvo gledište i koncepcija nisu garantovali da bi Srbi kao manjina u habsburškoj monarhiji mogli da se održe - podseća na istorijski kontekst akademik Popov.

Tekelija je u Temišvaru ostao u manjini, ali ga to nimalo nije pokolebalo. Pre Prvog ustanka u Srbiji, obratio se pismima imperatoru Napoleonu i austrijskom caru Francu Prvom zalažući se za uspostavljanje ilirske kraljevine koja bi objedinila balkanska područja. Nije ozbiljno shvaćen, ali ni obeshrabren u maštanju o stvaranju velike srpske države.

Ponesen Karađorđevim ustankom, izradio je i štampao geografsku kartu srpskih zemalja, 1805. godine. Iste godine prevodi knjigu "Rimljani u Španiji" i štampa je sa svojim komentarima sa namerom da pomogne ustanicima da savladaju vojnu doktrinu i taktiku.

Kada je uvideo da njegove političke zamisli ne nailaze na odziv, Tekelija se posvetio kulturnom uzdizanju srpskog naroda, i tu dosegnuo najviše domete. Podstaknut primerom mađarske i drugih evropskih nacija koje su u to doba romantizma, formirale akademije nauka, Tekelija je kao jezgro buduće srpske akademije, prepoznao Maticu srpsku.

Iako nije učestvovao u njenom nastajanju 1826. godine, najdičniji potomak aradskih Popovića je, nasuprot nekim Matičinim osnivačima, govorio da ona ne treba da bude samo knjižarsko-izdavačko preduzeće, već centar koji će okupiti sve Srbe i pomagati kulturnom razvoju u svim krajevima gde oni žive.

Akademik Popov podseća da je to bilo izuzetno važno u trenutku kada Srbija još nije bila oslobođena, sa tek stečenom autonomijom koju je trebalo razviti u državu, a nije, pri tom, još imala nijednu značajnu kulturnu instituciju sve do osnivanja Društva srpske slovesnosti 1841.

Ova Tekelijina vizija ubrzo se pretočila u stvarnost. Uz osnivača Jovana Hadžića, Tekelija je postao najznačajniji predsednik u istoriji Matice srpske, prvi koji je na mesto "predsedavatelja" izabran doživotno.

(Nastaviće se)