SULEJMAN je početkom 1409. godine sa vojskom od oko 30.000 Turaka uputio Vuka u Srbiju. Pridružio im se Đurađ Branković sa bratom Lazarom. Kivni na despota Stefana zbog poraza kod Gračanice, Turci su pljačkali i pustošili po Srbiji.

U ovakvoj situaciji, despot Stefan zatraži pomoć od svojih novih saveznika Mađara i uz njihovu pomoć potuče Turke i protera ih iz Srbije, zajedno sa svojim bratom Vukom i sestrićima Đurđem i Lazarom.

Posle izvesnog vremena, Vuk Lazarević, braća Đurađ i Lazar, zajedno sa Turcima su ponovo upali i duboko prodrli u Srbiju. Kad je video da neće moći lako da se izbori sa njima, a i da bi sprečio dalje prolivanje bratske krvi, despot Stefan je sa bratom Vukom postigao mir.

Po ugovoru o miru, Vuk je dobio južni deo Srbije, sa sedištem u Kruševcu, a Stefan severni. Prihode od rudnika Novo brdo delili su napola. Vuk je zajedno s braćom Brankovićima priznao tursku vrhovnu vlast, a Stefan je i dalje ostao uz Mađare.

U daljoj borbi za prevlast između Bajazitovih sinova Sulejmana, Muse i drugih, umešali su se Vuk Lazarević i njegovi sestrići Đurađ i Lazar i često menjali strane, da bi na kraju princ Musa, kome je Vuk dopao šaka, naredio svome vojvodi Alijazu da ga kod Plovdiva pogubi.

Tako je završio Vuk Lazarević, koji je živeo veoma pustolovno i nije imao porodicu.

Mara je bila najstarija ćerka kneza Lazara i knjeginje Milice.

Ona se udala za Vuka Brankovića, gospodara Drenice, Prištine, Vučitrna i Trepče.

Vuk i Mara su imali tri sina Grgura, Đurđa i Lazara. Vuk Branković je bio značajan oslonac svome tastu knezu Lazaru. U Kosovski boj je odveo oko 3.000 svojih ratnika i, prema istorijskim izvorima, časno se poneo u toj bici.

Posle Kosovskog boja Vuk je pružio podršku tašti kneginji Milici da učvrsti ono što je ostalo od Lazareve države. Izbegavao je bilo kakvu saradnju sa Turcima i usmeravao kneginju Milicu prema Mađarima.

Pritisnut Turcima koji su mu oteli Skoplje, on je na kraju i sam morao da postane turski vazal, ali je izbegao da se bori na Bajazitovoj strani. Osetivši da će ga zbog toga Turci još jače pritisnuti, stupio je u kontakt sa Dubrovnikom, tamo preneo najveći deo svoje pokretne imovine i obezbedio azil za sebe i svoju porodicu.

Kivni na njega zbog neizvršenja vazalskih obaveza, Turci su mu u proleće 1396. uzeli Prištinu, a zatim i rudnik gvožđa Gluhavicu i išli dalje. Pružajući otpor, Vuk Branković se povlačio na zapad. Nije poznato kako je završio život. Po jednima, pokušao je da pobegne posle izgubljene bitke, ali je uhvaćen i bačen u tamnicu, gde je ubrzo pogubljen. Po drugima, on se posle izgubljene bitke dokopao manastira Hilandara, kome je svojevremeno obimno pomagao, i tamo imao brata Romana. Tamo je ubrzo i umro.

Najveći deo Vukovih poseda Bajazit je dao despotu Stefanu, verovatno zbog njegovih zasluga u Nikopoljskoj bici, ali je verovatno na insistiranje sultanije Olivere, ostavio predele između Trepče, Mitrovice i Vučitrna Vukovoj ženi Mari i njihovim sinovima.

Sa ovakvom raspodelom Vukovih zemalja nisu bili zadovoljni ni Mara, ni njeni sinovi.

Dragana je bila druga ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Bila je udata za Aleksandra, sina bugarskog cara Jovana Šišmana u Trnovu. Desilo se to negde oko 1386. godine.

Kada je turski sultan Bajazit 17. jula 1393. godine osvojio Trnovo, Aleksandar je zarobljen, zajedno sa ocem Jovanom Šišmanom. Bajazit je jedno vreme Jovana držao u tamnici, a zatim ga pogubio 1395. godine.

Aleksandar Šišman je tada odveden u Malu Aziju, tamo prešao u islamsku veru i od Bajazita dobio na upravljanje jednu oblast na Crnom moru. Posle Bajazitovog poraza kod Angore (1402. godine) i borbe Bajazitovih sinova za nasleđe, Aleksandar je postao upravnik Smirne i 1418. godine poginuo, boreći se da smiri ustanak jedne islamske sekte.

O životu Draganinom, ništa se pouzdano ne zna. Poslednji put se spominje 1396. godine, kada joj se gubi svaki trag.

Jela je bila treća ćerka kneza Lazara i kneginje Milice.

Rodila se između 1366. i 1371. godine, a udala se za zetskog gospodara Đurđa Stracimirovića Baošića negde oko 1386. godine.

Jela je bila lepa žena i dobro obrazovana. Spada u red jedne od najsimpatičnijih žena srpskih srednjovekovnih dinastija i ostala je nezaboravna po umeću, naporima, borbenosti i odlučnosti.

Jelin muž Đurađ Stracimirović se iz nepoznatih razloga nije odazvao pozivu kneza Lazara da sa svojom vojskom učestvuje u boju na Kosovu.

Pritisnut od Turaka kao i druge preostale srpske državice oko njega, Đurađ je ubrzo posle Kosovskog boja morao da primi tursko vazalstvo, ali je nastojao da izbegava da sa svojom vojskom učestvuje u borbama protiv Bajazitovih neprijatelja.

Đurađ i Jela prihvataju u Baru Stefana Lazarevića kada se vraćao u Srbiju posle boja kod Angore sa bratom Vukom i preostalom vojskom i daju mu pratnju do Srbije, jer mu je bila zapretila opasnost da ga na putu presretnu Đurđe Branković i vojska turskog princa Sulejmana.

S Đurđem je Jela imala sina Balšu III, a prvi glasovi o njoj pojavljuju se u Dubrovniku, početkom 1392. godine kada je njen muž, zetski gospodar Đurađ pred turskom opasnošću odlučio da ženu i dete pošalje u Dubrovnik i zamolio Dubrovčane da mu pošalju brod za njihov prevoz.


PLEMENITA MARA

PO narodnom predanju, Mara je bila veoma lepa žena, dobro obrazovana i dobro upravljala raspoloživom imovinom. U vezi sa tim sačuvano je niz dokumenata o njenim veoma dobrim odnosima sa Dubrovnikom.

Dugo je poživela i izdašno pomagala crkvama i manastirima. Umrla je neznano gde, 12. aprila 1425. godine, ostavivši za sobom brojne potomke po liniji svoga sina Đurđa.
(Nastaviće se)