DESPOT Lazar Branković (1456-1458) oženio se 1446. godine Jelenom, kćerkom morejskog despota Tome Paleologa. Još na početku te godine poveli su se srpsko-vizantijski razgovori o sklapanju ovog braka. Sa srpske strane značajnu ulogu igrala je Lazareva majka, despotica Jerina, dok je s vizantijske strane najviše učestvovao nevestin stric, Konstantin Dragaš, budući vizantijski car. Posle Jelene, žene Stefana Lazarevića, i Jerine (Irine), Đurđa Brankovića, Lazareva Jelena bila je treća (i poslednja) srpska despotica. Sve tri, dakle, behu Vizantinke.

Princeza Jelena i princ Lazar venčali su se 18. decembra 1446. godine. Jelena je bila veoma mlada, jedva da joj je bilo 15 godina. Interesantno da je toga dana Đorđe Filantropin, izaslanik cara Jovana, ovenčao i Lazara za despota, kao što je, i njegovog oca Đurđa 1429. Od tog dana, u formalnom smislu, Srbija je imala dva despota - Đurđa i Lazara, oca i sina, i dve despotice - Jerinu i Jelenu, svekrvu i snahu.

Lazar i Jelena morali su da čekaju 10 godina i 6 dana da i zvanično postanu vladarski par (despot Đurađ je preminuo 24. decembra 1456).

O despotici Jeleni izvori su vrlo oskudni. Znamo da je s Lazarom izrodila tri kćeri: Jelenu (Jelaču), Irinu i Milicu. Muško potomstvo nisu imali. Iako deset godina sa zvanjem despotice, Jelena nije imala priliku da dugo bude žena vladara. Despot Lazar Branković umro je 20. januara 1458. godine. Deset dana kasnije, 3. februara, u despotovini je obrazovano namesništvo, čiji su članovi bili: slepi Stefan, Jelena i Lazarev veliki vojvoda Mihailo Anđelović. Da u tim teškim danima nije bilo jedinstva ni u namesništvu, kazuje podatak da je vojvoda Mihailo otišao iz Smedereva, ali se uskoro vratio s odredom turske vojske i Turci su istakli svoju zastavu na kuli iznad gradskih vrata.

Suprotnu stranu je brzo organizovala ko bi drugi nego Jelena. Prougarski orijentisani Srbi proglasili su slepog Stefana za novog srpskog despota, ali je sultan poslao vojsku, na čelu s begler-begom Rumelije Mahmud-pašom Anđelovićem, rođenim bratom velikog vojvode Mihaila Anđelovića, da osvoji despotovinu. Turci su 10. maja 1458, zauzeli utvrđeni manastir Manasiju (Resavu), osvojili grad Višeslav u dunavskom tesnacu, kod Poreča (Donjeg Milanovca), zauzeli Žrnov (Avalu), zapretivši i samom Beogradu. Komandant Golupca, vojvoda Jeremija, predao je 10. avgusta i ovaj tvrdi grad, oko koga su do tada vođene silne borbe. Osim Smedereva sa uskim zaleđem i nekoliko strateški nebitnih mesta, Turci su zagospodarili celom Srbijom.

Udova despotica Jelena i novoproglašeni despot Srbije, slepi Stefan, njen dever, dočekali su surovu stvarnost: država se svela samo na grad Smederevo, a pomoći nije bilo niotkuda. Ugari nisu imali poverenja u njih, niti oni u Ugare. Despotovina Srbija našla se u samrtnom ropcu.

PODELE U PORODICI
ODMAH posle smrti despota Đurđa u Srbiji su se naglo javile dve struje, turkofilska i ugarofilska. Zapravo, te dve struje su postojale još od vremena kneginje Milice i njenog sina Stefana. Podelila se najpre porodica, pa državni službenici i, najzad, ceo narod. Iako je despot Lazar u početku hteo da posluša majku i okrene se Turcima, tu politiku je brzo napustio, pretpostavljamo, pod uticajem Jelene, koja je od početka bila prougarski orijentisana. Načinjena je strahovita greška, koja se ničim nije mogla ispraviti.

Posle pokolja turskog odreda u Smederevu, 31. marta, sultan je poslao slepog Grgura kao pretendenta na presto, koji je u Srbiju stigao već u aprilu. Novoproglašeni despot, slepi Stefan, i Lazareva udovica, despotica Jelena, bili su prinuđeni da kod suseda, Ugara, traže pomoć.

Jelena i njen dever Stefan našli su tada spasonosno rešenje, pokušavajući da udaju njenu kćer Jelenu (Jelaču) za Stefana Tomaševića, sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Pregovore o sklapanju ovog braka, s bosanske strane, vodio je Radivoj, brat kralja Tomaša, a sa srpske Stefan Ratković, veliki vojvoda. Po ovom sporazumu kraljević Stefan bi, odmah po ženidbi, postao srpski despot. Da bi se to ostvarilo valjalo je tražiti priznanje ugarskog kralja Matije.

Kralju Matiji je odgovaralo spajanje Srbije s Bosnom. Sabor u Segedinu je u januaru dao saglasnost da kraljević Stefan bude vladar srpske despotovine. Bosanskom kralju Stefanu Tomašu, koji je na saboru i zvanično priznao sizerenstvo ugarske krune, Matija je obećao da će braniti Bosnu.

Stefan Tomašević je stigao u Smederevo na Veliku sredu, 21. marta, a već 1. aprila venčao se s Jelačom, kćerkom pokojnog despota Lazara i despotice Jelene. Sada joj više nije trebao dever, slepi Stefan. U svojoj beskrupuloznosti, Jelena nagovara i vrši pritisak na vlastelu koja ustaje protiv slepog Stefana, srpskog despota, te 8. aprila izgnaše gospodina Stefana iz otčstva roditelj svojih prokljeti i zločsnii nevjernici.

Na taj način se u despotovini Srbiji završila vladavina muških potomaka Đurđa Brankovića. Novi srpski despot, iako Srbin, ipak stranac, Stefan Tomašević, vladao je samo dva i po meseca. Mehmed Drugi došao je s vojskom, opseo Smederevo i, 20. juna 1459. godine, bila je sreda, poslednje srpsko uporište prešlo je u turske ruke. Bio je to konačni pad despotovine.

Pred smrt, Jelena se zamonašila dobivši ime Ipomena (Hipomena).

Kraj