PRESTOLONASLEDNIK Srbije Uroš bio bi najmlađi oženjeni dečak u Srbiji, sa svega pet-šest godina da je to, kojim slučajem bilo potrebno Srbiji i njenom vladaru, kao što je bilo Vizantiji i caru Jovanu Paleologu.

Za vladavine kralja, a potom i cara Dušana, ekspanziju Srbije pratilo je i teritorijalno širenje države na račun Vizantije. Kako je Srbija postala najjača sila na Balkanu, vojno i ekonomski, a Vizantija gubila ne samo grad za gradom već i čitave oblasti, a svaka je zauzimala ogromno prostranstvo koje je prelazilo u posed Srbije, vizantijska država tražila je neki način da zaustavi srpsko širenje i vlastito propadanje.

U nemogućnosti da oružjem zaustavi nepobedivu srpsku vojsku, mladi vizantijski car Jovan Paleolog, slično kao i Andronik Drugi, 43-44 godine pre toga, ponudio je srpskom vladaru, godine 1342. i 1343, svoju malu sestru za snahu, odnosno za ženu njegovom sinu Urošu, koji je tada imao pet-šest godina. Kralj Milutin je, u poodmaklim godinama, rado pristao da uzme ponuđenu petogodišnju devojčicu Simonidu, jer mu je mir s Vizantijom odgovarao. Dušanu nije bilo potrebno da ženi svog petogodišnjeg sina. Njegov krajnji cilj je bilo osvajanje grada na Bosforu, Carigrada, pa je, stoga, odbio ovaj predlog i nastavio osvajanje.

Kada je Uroš stasao u mladića, otac je dva puta pokušavao da ga oženi. Od bosanskog bana Stefana, za snahu je tražio njegovu kćer Jelisavetu. Želja da mu se sin oženi princezom srpskog roda nije ostvarena. Srpski vladar je za svog sina tražio i kćerku francuskog kralja Jovana. I ova prosidba je propala. U međuvremenu je car Dušan iznenada umro, a Uroš je ostao neoženjen.

VUKAŠINU TITULA KRALJA CAR Uroš Peti i carica Ana nisu imali dece. To je prisililo cara da za svog naslednika i savladara proglasi moćnog Vukašina Mrnjavčevića. Godine 1365. dodelio mu je titulu kralja. Možda je bolje reći - bio je prisiljen da ga prizna. To je trebalo da znači da će krunu Nemanjića ubuduće nositi Mrnjavčevići - Vukašin, potom, njegov sin Marko (Kraljević Marko) i tako redom. Međutim, to se neće desiti.

Car Uroš Peti Nemanjić (1355-1371) oženiće se pet godina po očevoj smrti. Srpska carica postaće Ana (Anka), kći vlaškog vojvode Aleksandra Basarabe. Bilo je to 1360. godine. Tom braku je "kumovala" lično Uroševa majka, carica Jelena, tada već monahinja Jelisaveta, ali i dalje politički vrlo aktivna. Izbor je pao na Anu najverovatnije stoga što je Anina sestra bila udata za budućeg bugarskog cara, pa je to bio način da se opet učvrste odnosi srpske s bugarskom carevinom i Jeleninim rođacima, koji su bili na čelu bugarske države.

Teško možemo zamisliti da je carica Ana bila srećna na srpskom dvoru. Pre će biti sasvim suprotno, a razloga za to je bilo mnogo. Srpsko carstvo, koje je za vreme cara Dušana dostiglo neslućeni razvoj, prostorno zahvatajući dve trećine Balkanskog poluostrva, carstvo koje je vođeno čvrstom rukom i snažnom ličnošću, smrću Silnoga i pod vladom Nejakog, počelo je naglo da propada. Osetivši slabost ruke koja drži žezlo, moćni srpski velikaši otkazuju poslušnost centralnoj vlasti, caru Urošu i, jedan po jedan, proglašavaju se za samostalne gospodare u svojim oblastima. Urošu je pomagala majka i još neki velikaši, među kojima se istakao knez Lazar. Oni drugi, međutim, bili su brojniji i - jači. Nadjačala je srpska nesloga. Prvi je otpočeo Dušanov polubrat Simeon (Siniša).

Život carice Ane ni iz daleka se ne može uporediti sa životom njene svekrve, carice Jelene, i njenih prethodnica. Uroš i Ana carevali su ne velikim carstvom, već u velikom carstvu, u kome ih pojedini velikaši nisu priznavali: neki samo nominalno, a tek mali broj velike vlastele ih je priznavao za vladare. Sve više su postajali "vladarski par bez zemlje".

Jedina Anina uteha bio je kontakt s njenom porodicom u Vlaškoj. Zna se za jedno pismo koje je papa Urban Peti, 14. februara 1370. godine, uputio Aninoj majci Klari, tada udovici, u kome joj zahvaljuje što je preokrenula u katoličku veru svoju kćerku, bugarsku caricu, i od koje traži da isto učini s drugom kćerkom, srpskom caricom Anom.

Carica Ana se nije mešala u politička pitanja države. Među zavađenim i oholim velikašima, od kojih je svaki vukao na svoju stranu, ona to nije ni mogla.

Turci već počinju da uznemiravaju južne oblasti carstva, tj. one teritorije za koje se vezuje pojam "grčkih zemalja". Prva na udaru bila je Serska oblast, oblast despota Uglješe, koju je carica Jelena ustupila Vukašinovom bratu. Septembra 1371. godine, pod dosta nejasnim okolnostima, došlo je do sukoba s Turcima na Marici. Srpska vojska pretrpela je težak poraz, a tu su i obojica braće Mrnjavčevića izgubila živote. Samo dva meseca kasnije, 2. ili 4. decembra 1371. godine, preminuo je i car Uroš. Njegovom smrću ugasila se blagorodna dinastija Nemanjića.

Ubrzo posle Uroševe smrti, Ana se zamonašila i postala monahinja Jelena. Ne zna se kada je umrla. Prilično tiho je došla u Srbiju, a u apsolutnoj manastirskoj tišini otišla sa ovoga sveta. Iza sebe nije ostavila nikakvog vidljivog traga.

Ne računajući ženu Dušanovog brata Simeona, koji se na jugu proglasio za cara, Ana je bila druga - i poslednja srpska carica.

(Nastaviće se)