PREVRAT u Srbiji, zbacivanje kralja Stefana Uroša Trećeg Dečanskog od strane sina Dušana, 1331. godine, odrazio se i kod Bugara. Boljari su proterali sestru dojučerašnjeg srpskog kralja, caricu Anu, sa sinovima, a na presto podigli sestrića cara Mihaila, Jovana Aleksandra Asena (1331-1371), sina despota Stracimira.

Cela Bugarska, pa i novi car Jovan znali su da se nije šaliti s mladim i energičnim srpskim kraljem. Da bi predupredio očekivanu srpsku odmazdu zbog progonstva Ane, Dušanove tetke, car Jovan novom kralju Srbije šalje specijalnog poklisara (izaslanika), u pratnji najboljih vitezova Bugarske. Bila je to rođena sestra bugarskog cara, Jelena.

U to vreme Dušan je nosio belo odelo, u znak žalosti za preminulim ocem. Pa ipak, nije ostao ravnodušan na pojavu bugarske princeze. Na to su Bugari i računali.

Stefan Uroš Četvrti Dušan Nemanjić kralj 1331-1346. i car 1346-1355. bio je visok, srazmerno razvijen i snažan, lepoga lica, blage, strpljive naravi i izuzetne hrabrosti. Rođen oko 1308. godine, kao dečak živeo je u progonstvu u Carigradu, zajedno sa oslepljenim ocem, majkom Teodorom i bratom Dušmanom (Dušicom). Imao je oko 13 godina kada je postao savladar svog oca (1321).

Od prvih mladićkih dana dokazivao se i dokazao u bojevima protiv Bugara, Grka i Bosanaca. Vrlo mlad, u 22. godini, postao je samostalni kralj Srbije.

Dušan je sklopio brak s princezom Jelenom o Uskrsu 1332. godine u Skoplju. Venčanje je održano u crkvi Svetog Đorđa. Za tu priliku sagrađen je novi most na reci Vardar, preko koga je prvo prešla Jelena.

Brakom s bugarskom princezom Jelenom, Srbija i Bugarska postale su veliki prijatelji. Dušan se obavezao da neće pomagati očevu sestru Anu i njenog sina Jovana Stefana da povrate bugarski presto (utočište su našli u Dubrovniku), a Bugari su se obavezali da neće imati osvajačke pretenzije prema Makedoniji.

Kraljica Jelena bila je izuzetno lepa, stasita, ali i pametna, mudra i odlučna žena. Dušan je vrlo često koristio ove njene osobine. S njegovim dopuštenjem Jelena je neretko, a ponekad i presudno, uticala na njegove političke poteze. Naravno, ne sme se shvatiti da je bio zaslepljen svojom ženom kao njegov otac Stefan Dečanski, naprotiv. Na sastanku srpskog ratnog saveta, koji je održan u Prištini 1342. godine, većale su 24 velmože, a Jelenine reči bile su presudne.

CARICA NA SVETOJ GORI Krajem 1348. godine, Evropu, pa i Balkan, zahvatila je kuga. Car Dušan je, zajedno sa sinom Urošem, ali i caricom Jelenom, otišao na izolovanu Svetu goru. Po svetogorskim pravilima, svim ženama, bez izuzetka, bio je zabranjen boravak na Atosu. Carica Jelena bila je izuzetak. Postoji, međutim, mišljenje da ni Jelena nije bila na Atosu, već da je za nju izgrađen poseban pirg. Prisustvo carice Jelene na Svetoj gori umnogome je uticalo, ili je čak bilo presudno da Crkva ne proglasi cara Dušana svetiteljem.

Kada su nakon pet godina od venčanja dobili sina Uroša, 1337. godine, učvršćuje se i njihov brak. Jelena je nastojala da često bude uz muža. Prema memoarima Jovana Kantakuzina, pratila je muža i u ratnim pohodima.

U više povelja Dušan pominje Jelenu kao hristoljubivu i blagodarovnu. Mnogo je čitala i monasi po manastirima su za nju prepisivali mnogobrojne knjige.

Udvostručivši teritoriju svoje države, posle pobedonosnih osvajanja, Dušan je razmišljao da njegova kraljevina Srbija postane carevina. Bio je kralj Srbije, postao i kralj Albanije, zašto ne i Grčke? Na severu je učvrstio granice oko velikih reka, prodro je u Epir i Tesaliju. Vizantincima su ostali samo Trakija, Solun, Carigrad i Peloponez. Dakle, s pravom je mogao da se nazove i grčkim vladaocem.

Tako je Stefana Uroša Četvrtog Dušana, o Uskrsu, 16. aprila 1346. godine, na državnom saboru u Skoplju, za cara krunisao srpski patrijarh Joanikije (Janićije). Neposredno pre toga srpska arhiepiskopija podignuta je na stepen patrijaršije, a Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Krunisanje je izvršeno na srpskom, grčkom i latinskom jeziku. Venčava se rab Božji Dušan za cara Srbljem, Grkom i Arbanije, izgovorio je Joanikije. Kraljica Jelena krunisana je za caricu, a sin Uroš za kralja.

Proglas carstva započeo je tako što je car Stefan Uroš Četvrti Dušan Nemanjić uputio prekrasne i preobilne darovnice crkvama i manastirima, posebno svetogorskim, koji su se, od zauzimanja Sera, nalazili pod srpskom vrhovnom vlašću. Svečanost je trajala više dana, da bi na kraju, u Prizrenu, bio položen kamen-temeljac za Dušanovu zadužbinu - crkvu Svetih arhanđela.

U vreme najvećeg uspona, kada je Srbija bila najveća i najjača sila na Balkanu, i vojno i ekonomski, istorijski uzlet Srbije je naglo zaustavljen. Car Stefan Uroš Četvrti Dušan, s pravom nazivan Silnim, iznenada je umro, 20. decembra 1355. godine u 48, ili pre u 49. godini. Ne zna se ni gde, ni kako. Pretpostavlja se da je bio otrovan. Carica Jelena i sin Uroš, s vlastelom, sahranili su ga u njegovoj zadužbini, u velelepnom Arhanđelskom manastiru, u Prizrenu.

Nedugo posle smrti cara Dušana, carica Jelena se zamonašila kao monahinja Jelisaveta. I kao monahinja je bila politički aktivna. Tako je, aprila 1357. godine, bila prisutna i vrlo aktivna na državnom saboru u Skoplju, kada je, njenom zaslugom, Uroš dobio široku podršku vlastele, koja je podržala njega, a ne Simeona.

Posle smrti sina Uroša, carica majka Jelena je, očekivano, izgubila svaku volju za životom. Odrekla se političke aktivnosti i podvrgla strogom isposničkom životu. Umrla je novembra meseca 1376. godine. Sahranjena je kraj cara Dušana, u njegovoj zadužbini, manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena.

(Nastaviće se)