KRALj Uroš Drugi Milutin (1282-1321) bio je mlad kad je stupio na presto Srbije. Tvrdi se da je bio lep i ljubazan čovek. Više izvora ističe njegovu veliku pobožnost i nepokolebljivo pripadanje veri otaca svojih. Dokaz tome je i mnoštvo podignutih crkava i manastira (za svaku godinu vladanja podigao je po jednu crkvu). Bio je hrabar i energičan vojskovođa pa se, po tome, jedini može porediti s unukom, carom Dušanom Silnim. On je svojim naslednicima, sinu i unuku, obezbedio uslove koji će omogućiti da Srbija dođe do vrhunca moći.

Prvi period Milutinove vladavine karakteriše njegovo uspešno ratovanje i veliko teritorijalno proširenje, najviše na račun Vizantije. Potom sledi period stišavanja ratnih dejstava, kada diplomatskim putem nastoji da, oružjem osvojeno, sačuva. Rešenje je bila ženidba s nekom od princeza iz Konstantinova grada na Bosforu.

Milutin je imao najviše brakova od svih nemanjićkih vladara - pet. Njegova prva žena zvala se Jelena. Ovom srpskom plemkinjom oženio se 1271. godine. S njom je imao sina Stefana (Dečanski, rođen 1275) i kćerku Anu (Nedu). U godini kada je postao kralj Raške, 1282, politički razlozi su bili presudni da otera prvu ženu i oženi se tesalskom princezom, kćerkom despota Jovana Prvog Anđela.

Bio je to brak iz interesa, sklopljen zbog zajedničkog pohoda na Vizantiju. Ali, nije dugo trajao jer je, godinu dana kasnije, svoju ženu, Tesalku, vratio ocu. Ovaj brak bio je bez dece. Da li u poseti kod brata Dragutina u Beogradu ili negde drugde, tek, Milutin se zagledao u Jelisavetu, sestru Dragutinove Kataline i ugarskog kralja Ladislava Četvrtog. Prema vizantijskom istoričaru Georgiju Pahimeru, Milutin je zaveo Jelisavetu, koja je već bila monahinja. Ona je, bez obzira na crkvene kanone, skinula monašku odeždu i udala se za srpskog kralja 1283. godine. Srpska crkva se oštro usprotivila ovom braku. Ova ljubav je trajala taman toliko da dobiju kćer Caricu (Zoricu).

Naredne, 1284. godine Milutin je oterao Jelisavetu, najverovatnije zbog pritiska Crkve (ona ponovo stavlja monaški veo), i zasnovao četvrti brak, takođe politički. Ovoga puta, nova srpska kraljica postaje Ana, kći bugarskog cara Đorđa Terterija. Ovaj brak je potrajao.

Milutin je državne interese uvek stavljao iznad ličnih. Kada je procenio da je došlo vreme približavanja Vizantiji, da bi očuvao velike, mačem osvojene teritorije (izbio je na obale Egejskog mora), pečat na ugovor o miru trebalo je da bude orođavanje s vizantijskom carevinom.

U nemogućnosti da zaustavi srpsko prodiranje, a na suprotnoj strani opasno ugrožen u Maloj Aziji od Turaka Seldžuka, Andronik Drugi se odlučuje da Milutinu da za ženu svoju mlađu sestru Evdokiju, kojoj je bio umro muž. Dok je Milutin bio oduševljen ovim predlogom Vizantinaca, Evdokija nije htela ni da čuje o udaji! Uplašen ljutnje koja se mogla očekivati, i obnavljanja neprijateljstava, što je veliki broj srpske vlastele stalno tražio, romejski car se odlučuje na očajnički korak: srpskom kralju ponudio je za ženu svoju petogodišnju kćer Simonidu.

Prema beleženju Nićifora Grigore saznajemo da je car Andronik postavio uslov da mala Simonida posle venčanja bude odgajana na srpskom dvoru dok ne odraste, tj. dok ne napuni 12 godina. Grigora, međutim, dalje tvrdi da se Milutin nije držao tog dogovora.

Srpska crkva, kao i grčka, odnosno patrijarh Jovan, bili su protiv ovog braka, ali su i kod srpskog kralja i vizantijskog cara preovladali državni interesi. Milutin je tada imao 44 godine i bio pet godina stariji od tasta Andronika Drugog. Princeza Simonida, sa samo 5-6 godina, uskoro će postati najmlađa srpska kraljica.

Međutim, da bi se sve utanačilo moralo je proći još neko vreme u teškim, mučnim pregovorima. Veći deo pitanja oko granica bio je ranije rešen, dok je još u dogovorima oko ženidbe bilo reči o Evdokiji. Tako Milutin zadržava osvojenu zemlju kao miraz za Simonidu, a granična linija se nalazi nešto malo severnije od Velesa, Prilepa i Ohrida.

Milutin je pristao na zahtev da Anu preda Vizantincima, ali je odbio da njegova majka prisustvuje svadbi, izgovarajući se da bi putovanje iz dalekog kraja za nju bilo nemoguće. Izgleda da je znao da Jelena ne odobrava obrt u njegovoj politici, tj. da, umesto saradnje sa zapadom, politika države postane vizantofilska. U vezi s taocima, Milutin je zahtevao da se istovremeno predaju i taoci s vizantijske strane.

Najzad je sve bilo utanačeno. S pratnjom i kćerkicom, car Andronik je, pred Uskrs 1299. godine, stigao u Solun. Konačno, iz Soluna put Srbije kreće mala Simonida, praćena mnogim dvoranima, a s njom je bila i majka Irina. Po utvrđenom dogovoru, nasred Vardara, car je predao Milutinu kćer Simonidu i taoce, a srpski kralj njemu bivšu ženu Anu, kćer bugarskog cara Terterija, ugovorene taoce i prebega Kotanicu.

Milutin nije dočekao Simonidu kao suprugu već kao gospodaricu. Skočio je s konja i, dok je prilazila, poklonio joj se. Potom su svatovi s mladom nevestom krenuli put Skoplja.

Brak između Milutina i Simonide sklopljen je odmah posle Uskrsa 1299. godine u Skoplju, Milutinovoj prestonici. Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije. n

(Nastaviće se)


KRUNA UNUKU DUŠANU

SIMONIDINA majka Irina je jednom prilikom poklonila Milutinu krunu, iste težine i vrednosti kao kruna koju je nosio Andronik Drugi, njen muž. Poklon je Milutin prihvatio, ali tu krunu nikada nije stavio na glavu. Prvi put je poneo njegov unuk Dušan, kada je proglašen za „cara Srba i Grka“.


NARUDŽBENICA

KNjIGU „Žene srpskih vladara“ u izdanju IP „Naša priča plus“ i „Patam“ možete naručiti na telefone 011/614-2879 i 065/2220609 i na e-mail teamart@patambooks.com