KRALj Uroš Prvi (1243-1276), najmlađi sin Stefana Prvovenčanog, jedva je imao nešto više od 25 godina kada je, zbacivši brata po ocu, Vladislava, kormilo Srbije uzeo u svoje ruke i smatra se jednim od najsposobnijih vladara Srbije srednjeg veka. Vladao je naredne 33 godine i uspeo da objedini i prostore koje su držali potomci velikog kneza Vukana, pripojivši Zetu, Moraču, Hum...

Za razliku od braće, koja su oslonac tražila na istoku, Uroš Prvi se okreće zapadu. Tu jeste prisutna državnička mudrost, ali zašto ne reći - i ženski uticaj. Iako mu je majka davno umrla, Uroš je bio u vezi s porodicom Ane Dandolo. Mletački uticaj se i te kako osećao. Stoga nije iznenađujuća njegova odluka da buduću kraljicu traži na zapadu. Bila je to Francuskinja Jelena Anžujska.

Iako bez dokumentovanih istorijskih činjenica, tvrdi se da je Jelena bila kći Balduina Kurtnejskog i dalja rođaka dvojice značajnih ljudi: francuskog kralja Luja Četvrtog i njegovog brata Karla Prvog Anžujskog, kasnije kralja Sicilije i Napulja.

Vreme Uroševe ženidbe se najčešće stavlja u 1250. godinu, a mi bismo, imajući u vidu starost njihovih sinova, ovo sklapanje braka datirali nešto ranije, odmah posle 1245. godine.

Mora da je taj brak ugovoren bar dve godine ranije. Uostalom, za komunikaciju takve vrste i saobraćaj toga doba, ovo vreme je sasvim opravdano. O ovome svedoči Dolina jorgovana. Od Studenice pa do izlaska iz najužeg dela krševite Ibarske klisure, Uroš je naredio da narod zasadi šumu od belog i plavog jorgovana, kako bi put kojim treba do dođe lepa i bogata nevesta u tadašnju sirovu Srbiju bio dostojan njene lepote i ugleda.

Sve ukazuje na to da je brak srpskog kralja i princeze iz moćne katoličke porodice bio gotovo idealan. Činom venčanja Jelena je primila pravoslavnu veru, ali je ostala emotivno vezana i za katoličku.

Uroš je često bio u zategnutim odnosima s Republikom, a dva puta je i ratovao s Dubrovčanima. Uspešno, naravno. U vezi s tim, zanimljiv je jedan dubrovački dokument, pismo koje pokazuje da su Dubrovčani u Jeleni imali sigurnog i pouzdanog prijatelja, jer im nije bez razloga pisala: „Ako ime hteti kralj poslati vojsku na Dubrovnik ili gusu ili štogode pakostiti Dubrovniku, da je od mene vedenije u grade, koliko najveće mogu brzo, i da sam u vsaku vašu nevolju“. Ovo pismo Jelena Anžujska je mogla uputiti Dubrovčanima posle 1276. godine. To znači, tek kada je njen sin Dragutin zbacio oca s vlasti.

O kraljici Jeleni, starac arhiepiskop Danilo Drugi, njen savremenik, u „Životu kraljeva“ i arhiepiskopa srpskih, zapisuje: ... Bila je prekrasna svojom pojavom... oštre reči, ali blage naravi, neporočnog života i svakim dobrom u životu ukrašena...

MIRENjE SVIH PROTIVNIKA Jelenin uticaj na Uroša da uđe u savez s Karlom Anžujskim nije bio mali, a Karlova politika je bila mirenje svih dotadašnjih protivnika i neprijatelja, kako bi se stvorila koalicija protiv Mihaila Paleologa, obnavljača Vizantijskog carstva. Vizantijske imperijalističke težnje podrazumevale su da ceo Balkan, pa tako i Srbija, treba da bude pod žezlom Konstantinove krune na Bosforu.

Na svom dvoru u Brnjacima, koji se nalazi u starom Kolašinu, ispod Rogozne, na ušću Omiškog potoka u Brnjačku reku, Jelena je osnovala prvu žensku školu u srpskim zemljama, kao i internat za devojke. Desilo se to u poslednjoj četvrtini 13. veka, kada Evropa nije pokazivala interesovanje za školovanje devojaka, naročito ne onih nižeg roda. „Zapovedi celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njih hraneći u svom domu, obučavaše svakom dobrom radu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. A kad su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom, i namesto njih uzimala je druge devojke kao i prve...“

Bila je to prva stručna ženska škola, ne samo u Srbiji već i u Evropi.

Jelena je u novoj sredini živela skromno i nesebično je pomagala druge. Bila je omiljena i kod pravoslavaca i kod katolika. Podjednako su je poštovale i Pravoslavna i Katolička crkva. Bila je veliki ktitor i obnovitelj. U oblasti Duklje obnovila je Drivast i još neke gradove, a uz to je u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru podigla više rimokatoličkih crkava i manastira. Za nas je najznačajnije što je podigla srpski manastir Gradac, na Ibru kod Raške, oko 1270. godine. Velelepna je Uroševa zadužbina, manastir Sopoćani, ali ni Jelenina crkva, posvećena Bogorodici, svojom lepotom nimalo ne zaostaje za njom.

Jelena je podarila Urošu četiri sina, od kojih su dvojica postali kraljevi: Dragutin i Milutin, i dvojicu mlađih: Stefana i Brnču.

U jesen 1276. godine, najstariji sin Dragutin, koji je od 1271, kao prestolonaslednik, nosio titulu "mladi kralj", zbacio je oca s vlasti. On je to ostvario uz pomoć Ugarske, odnosno svog šuraka, kralja Ladislava Četvrtog, brata njegove žene Kataline. Nedugo zatim, povukavši se u Zahumlje, Uroš se zamonašio, dobivši ime Simon, i umro je najverovatnije 1. maja 1277. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini, Sopoćanima.

Iako teško, Jelena je ipak oprostila sinu nasilno preuzimanje vlasti. Kraljica majka dobila je na upravu posede u Primorju (Zetu i Trebinje). U unutrašnjosti Srbije, pod njenom upravom bio je Plav na gornjem Limu, kao i pominjani dvorac Brnjaci.

Oko 1280. godine, Jelena je primila monaški zavet i postala monahinja Jelisaveta. Bilo je to u crkvi Svetog Nikole, kod Skadra, koju je pretvorila u pravoslavni manastir. Upokojila se 37 godine od muževljeve smrti 8. februara 1314. godine, u Brnjacima.

Sahranjena je u svojoj zadužbini, crkvi Svete Bogorodice u manastiru Gradac.



(Nastaviće se)