JEDNOM prilikom je izjavila da je “glumac čarobnjak koji od pisanih reči stvara žive ljude”. Marija Crnobori je bila upravo taj čarobnjak teatra čije su likove Antigone, Fedre, Ifigenije pamtile generacije.

Rođena je u Banjolama u Istri, u porodici sa osmoro dece, od kojih je četvoro umrlo za vreme Drugog svetskog rata. Otac je bio podmornički mehaničar za vreme Austrougarske.

Porodicu je zasnovala na neobičan način. Pošto je veliki reditelj dr Marko Fotez izjavio da se nikada neće ženiti glumicom, Marija je odlučila da ga zaprosi tako što mu je napisala pismo i to na dvadeset i četiri strane.

Nisam imala nerava da to šaljem poštom, nego sam mu lično odnela i rekla: To sada čitaj, a ja idem napolje u park. Sedela sam na klupi i čekala. Kad sam se vratila, Marko je rekao - Venčaćemo se 31. avgusta. Tako je i bilo, venčali smo se tog dana 1946. u Dubrovniku.

Iz braka sa Markom Fotezom rođen je sin Aleksandar, koji je takođe bio uspešan reditelj. Glumačku akademiju je završila u Zagrebu. U Jugoslovensko dramsko pozorište, među čijim je osnivačima i prvacima od 1947, došla je iz Narodnog pozorišta na Rijeci, a zatim je igrala u Ateljeu 212.

Glumačkim darom očarala je publiku igrajući punih četrdeset i pet godina, u delima Čehova, Šilera, Šekspira, Krleže, Strindberga, Ibzena, Šoa, Sartra.

OD IFIGENIJE 1014 STIHOVA Neko je jednom prilikom pitao koliko stihova treba da izgovori Ifigenija?
- Brojala sam, to je tačno 1014 stihova. Kada sam videla tekst, meni je zlo došlo. A suprug Marko mi kaže: “Razdeli! I svaki dan taj deo nepopustljivo nauči”. Au, koliko je to! Više od Hamleta, a Hamlet je dugačka drama. Ko Dunav. A Ifigenija - Dunav i po. Dugačko, brate. A moraš napraviti tako da onaj što te gleda ne oseti da je dugačko, nego sluša šta Ifigenija reče, i kako reče, objasnila je Marija Crnobori.

Koliko je glumački poziv stresan, svedoči i jedno gostovanje. Bili su u Titogradu. Ljudi su kroz prozore ulazili. Bila je nezamisliva gužva. Tačka Marije Crnobori je bila prva. A oni su još ulazili.

Ja stojim. I onda mahnem rukom, neka se smire. Kažem: Znate šta, ovo sam ja za vas naučila. Lijepo je, viđećete da je lijepo! I sad, moramo se nekako dogovoriti. Ili ćete vi larmati, ili ću ja to govoriti. Mrtva tišina! Ja izgovorim i, naravno, rezultat je bio isto onako buran kao što je bio njihov ulazak.”

Šta je to što ovu glumicu već danas čini mitskom pojavom na našim scenama? Najpre celovitost karijere - značajan glumački dar, bogat repertoarski opus protagonistkinje, vrhunski pozorišni status i zavidno građansko dostojanstvo. Taj mit je izrastao i od umetničke osobenosti, na sceni potvrđene nadmoćno odigranim ulogama najtežeg repertoara.

Pošto je video u predstavi po svom delu “Iza zatvorenih vrata” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Žan Pol Sartr je Mariji Crnobori napisao: “Gospođi Crnobori sa zahvalnošću što je htela da ponekad ne bude Fedra da bi bila izvrsna Ines”.

Njena dugogodišnja partnerka na sceni i prijateljica Mira Stupica seća se Marijinih krupnih prelepih očiju iz mladosti:

Oči su joj zaista bile divne, sjajne, bademaste, pune tame. Uvek me je gledala duže nego što sam mogla da podnesem. Ona se onako lekovito hladna, ozbiljno brinula i bavila mojom uzavrelošću. A kako je spora i temeljita, i uzdržana, bilo je nemušto i nepodnošljivo dugo.

U stvari, ona je bila, a i sada je, škrta, oprezna i spora u davanju znaka od sebe. Sama je govorila: “Ja sam jedna tvrdoglava istarska koza”. A ta istarska koza na pozornici se, kao u nekoj bajci, pretvarala u boginju, sjajnu, raskošnu, fascinantnu, koja nam je zaustavljala dah, sušila oči i usta - otvorene da ništa ne propuste. Uzimala bi nas pod ruku i vodila kroz lepotu jednog sveta, vremena i pejzaža, koje nismo imali prilike da često, a neki nikada da vidimo, vodila nas je po tvrdoj, i kod nas zapuštenoj stazi klasike, meko i lako. Kao da nas šeta kroz svoju kuću. A to i jeste bila njena kuća”.

Tako su u našu dušu, svest i pamćenje ušle njene: Jokasta, Klara, Regana, Ledi Magbet, Lukrecija, Hali. One su ušle u našu dušu i pozorišnu antologiju, a Marija Crnobori u glumačku legendu.

Veliki televizijski reditelj Radivoje Lola Đukić je napisao: “U ovom ludom i prljavom vremenu mržnje, ubijanja i šićardžijstva, kada se razvija zastava nacionalizma, da bi se stekla lična slava, a pripadnost nekoj religiji proglašava za jedinu istinu, velika Dama stoji van i izvan toga. Došla iz katoličke Hrvatske, živi pravi umetnički i lični život u Beogradu i postaje najveća tragetkinja u srpskom teatru. Jer, kada gledamo kao začarani Mariju na sceni, njeni likovi veruju sve vere, a nemaju isključivost ni jedne nacije. A kada Mariju sretnemo na ulici, možemo biti sigurni da je pred nama ne samo veliki umetnik, već i pravi čovek. Beogradom ide velika Dama”.

Pitali su je jednom prilikom da li je plaši ovo vreme. “Ne.Toliko sam vremena pročitala i u stihovima i u prozi. Puno sam pročitala a nešto i doživela. Sve mi se čini da je opet sve isto. Tada je bilo onako, sada je ovako...

Šta ostaje u čoveku? Da živi taj životić. A ako još ima sreće da može da slika, da hrani decu, da kleše, da gradi, da peva, da glumi, onda je to - život... Mislim da sam srećna već i zato što mi neko od mojih ukućana, donese u 6.30, svako popodne, nakon zasluženog odmora, šolju crne kafe s malo mleka!” n

(Nastaviće se)

Sutra: Ksenija Jovanović