POD uticajem izrazito nepovoljnih činilaca, ekonomska i, naročito, vanekonomska kretanja u 1991. i 1992. poprimila su obeležje duboke političke i ekonomske krize, koja je dovela do raspada SFRJ. Raniji nepovoljni razvojni trendovi privrede posebno su pojačani zbog izbijanja ratnih sukoba u tri novoformirane države na tlu bivše Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, a zatim i Bosna i Hercegovina). Ubrzo po formiranju SR Jugoslavije, 27. aprila 1992, sankcije UN protiv nje stupile su na snagu.

Uvođenjem sankcija Saveta bezbednosti, usledio je drastični pad smanjenja realnog društvenog proizvoda za 27 odsto (u industriji za 23, u poljoprivredi za 22, a u građevinarstvu za 15 odsto). Uvoz je smanjen za 30 odsto, a izvoz je bio gotovo prepolovljen. Ukupan društveni proizvod u 1992. bio je na nivou onog iz 1971, iako je u međuvremenu broj stanovnika povećan za više od milion i po.

Gubitak domaćeg tržišta, međunarodne sankcije i ratni sukobi gotovo su paralisali normalno poslovanje. Smanjenje ukupnog obima privredne aktivnosti dovelo je, između ostalog, i do povećanja broja nezaposlenih.

Ovi izuzetno snažni šokovi kojima je bila izložena jugoslovenska privreda doveli su do eksplozije cena, odnosno do hiperinflacije, do tada samo jednom zabeležene u svetskoj ekonomskoj istoriji. Već u novembru 1992. skok cena iznosio je 20.000 odsto, u decembru - 180.000, a u januaru više od 300.000.000 odsto.

SERIJA ZA GINISA
Tokom perioda hiperinflacije, 1993. godine, tadašnja Savezna Republika Jugoslavija izdala je seriju novčanica sa enormnim nominalnim vrednostima - 5.000.000.000, 50.000.000.000 i 500.000.000.000 dinara.

Razornost hiperinflacije dovela je do potpune zamene dinara nemačkom markom, uz sve prateće efekte koje taj fenomen nosi. Dinar je već u decembru 1993, pored znatno ranije izgubljenih funkcija čuvanja vrednosti i obračunske jedinice, praktično izgubio i onu poslednju - transakcionu. Korišćen je samo za plaćanje poreza državi, a zelena pijaca i prodavnice bile su prazne, jer trgovci nisu želeli da prodaju robu za dinare, ili su je prodavali samo za nemačke marke.

Dramatične promene početkom devedesetih presudno su uticale na poslovanje i poziciju Narodne banke. Tokom 1991, Slovenija i Hrvatska su se otcepile od SFRJ. Jedinstveno jugoslovensko tržište već ranije se raspalo, narušen je sistem platnog prometa, pojavili su se mnogobrojni problemi u ostvarivanju planiranog platnog bilansa, a nije postojao ni celovit ekonomski program koji bi uvažavao postojeće privredno i političko stanje u novim državnim okvirima. Zato je monetarna, a posebno emisiona politika tokom 1991. i 1992. zamišljena tako da omogući ostvarivanje protivrečnih ciljeva: da podržava rast proizvodnje i da utiče na usporavanje rasta cena.

Društveni proizvod je od 1989. stalno opadao: u 1990. za osam odsto, u 1991. za 11, a u 1992. za 27 odsto u odnosu na prethodnu godinu. S druge strane, cene su beležile ogroman porast: u 1989. za 1.369 odsto, u 1990. za 693, u 1991. za 221, a u 1992. za 9.336 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Bilo je jasno da merama Narodne banke, bez podrške celovitog spektra ekonomskih mera, nije moguće ostvarivanje razvojnih i stabilizacionih ciljeva.

Narodna banka je dobila zadatak da merama monetarne politike obezbedi kontrolisani rast ukupnih depozita banaka. Radi ostvarivanja takvog cilja, početkom 1992. utvrđene su tromesečne projekcije monetarne politike da bi se obezbedio potreban obim primarnog novca.

Već u prvom tromesečju te godine došlo je do znatnih odstupanja u privrednim kretanjima, pa je u martu izmenjena odluka o ciljevima i zadacima monetarne politike. Narodna banka je ovlašćena da tromesečnim projekcijama monetarne politike usklađuje stopu rasta ukupnih depozita ako stvarna kretanja znatnije odstupaju od predviđenih.

Međutim, na sprovođenje monetarne politike odražavala su se negativna ekonomska i politička kretanja. Nastavljena je razgradnja jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, nije bilo koordinacije u sprovođenju pojedinih makropolitika, a produžena su i nepovoljna kretanja u platnom bilansu. Monetarna politika je samo prilagođavana novim okolnostima, tako da više nije imala aktivnu ulogu ni u stabilizaciji privrednih kretanja ni u ostvarivanju razvojnih ciljeva.

Posle proglašenja Ustava SR Jugoslavije (27. aprila 1992), Narodna banka je preimenovana u emisionu ustanovu nove države koju su činile Republika Srbija i Republika Crna Gora. Monetarna politika koncipirana je za novu državu. U to vreme, u maju 1992, uvedene su i sankcije, pa su uslovi za ostvarivanje čvrste i efikasne monetarne politike postali još nepovoljniji i neizvesniji. Već tada je moglo da se očekuje da će doći do pada društvenog proizvoda, ubrzanog rasta inflacije i pogoršanja platnog bilansa.

Promenjene okolnosti su uticale na utvrđivanje novih monetarnih ciljeva i mera za njihovo ostvarivanje. Rast plasmana iz primarne emisije postao je osnovni kvantitativni zadatak monetarne politike. Deo kredita iz primarne emisije usmeravan je za pokriće budžetskog deficita, a drugi je bio namenjen bankama za finansiranje poljoprivredne proizvodnje i pripreme izvoza. Tako je centralna banka postala kreditna institucija, dok je gotovo suspendovana njena funkcija u regulisanju novčanog opticaja i očuvanju stabilnosti nacionalne valute.

KRAJ