OPTUŽBE Staljina i njegovih poslušnika na račun Jugoslavije i Josipa Broza bile su kako tzv. principijelne prirode o skretanju jugoslovenskog socijalizma sa pravog, sovjetskog modela - čime je izvršena izdaja ideja i ideala proleterskog internacionalizma shvatanog na specifičan, samo Staljinov način - tako i personalne, gde se naročito na udaru napada našao lično Josip Broz, koji je tada od sovjetske propagande optuživan kao izdajnik komunističke ideje i sluga kapitalističkog sistema.

Broz je tada optuživan da je bio mason, pod neposrednim engleskim uticajem. To se ne može do kraja odbaciti uz znanje da su sovjetske vojne i obaveštajne jedinice zaplenile više od dvadeset vagona arhivskog materijala prilikom nadiranja na Nemačku i oslobađanja većih delova Nemačke i Berlina od nacista, koje su oni još od 1939. godine plenili u zemljama koje su osvajali. Taj kontingent arhiva uglavnom se odnosio na masonske lože i njihov rad u tim zemljama.

Broz je optužen kao renegat i prevarant, a optužba se zasnivala na mistifikaciji o stvarno nepoznatom identitetu Josipa Broza. Navođeni su dokazi, poput onoga da je stvarni Broz bio ranjen u Prvom svetskom ratu kada je ostao bez jednog prsta desne ruke, zatim, da je stvarni Josip Broz koji je osuđen na takozvanom Bombaškom procesu 1928. godine u Zagrebu umro za vreme izdržavanja zatvorske kazne nekoliko godina posle presude, pa je, na englesku inicijativu, zamenjen novim Josipom Brozom koji se, navodno, zvao Jozef Valter, poljski Jevrejin obučen da uspešno i neprimećeno zameni umrlog Josipa Broza.

U ovoj propagandi Broz je označen kao Čerčilov plaćenik koji je bio na neposrednoj tajnoj obaveštajnoj obuci u Finskoj, odmah po njegovom dolasku na čelo ilegalne KPJ i misterioznog zadržavanja u Carigradu. O tome su, nekoliko godina po smrti Josipa Broza (1980), kontradiktorno pisali Vladimir Dedijer i Josip Kopinič; da je bio surovi egzekutor u vreme Španskog građanskog rata ne samo za račun NKVD, već i britanske obaveštajne službe, zbog čega je jedna knjiga (jedini primerak), sa autentičnim fotografijama i materijalima o tom razdoblju Brozovih aktivnosti, iz fundusa biblioteke CK SKJ šezdesetih godina dvadesetog veka, bila tajno prodata za sumu od preko deset hiljada dolara jednom misterioznom strancu.

Događaji koji su usledili bili su u suprotnosti sa odnosima Jugoslavije i Sovjetskog Saveza od 1945. do 1947. godine, kada su svi nesporazumi i razmimoilaženja iz NOR bili izglađeni. Izgradnja porušene zemlje odvijala se uz pomoć stručnjaka, materijala i sredstava iz Sovjetskog Saveza, a jugoslovenska privreda bila je zavisna od sovjetske pomoći. Paralelno sa tim, u Jugoslaviji se osećao staljinistički uticaj. Otuda je povlačenje sovjetskih vojnih i civilnih stručnjaka iz Jugoslavije primljeno sa iznenađenjem.

O isprepletanosti odnosa, ali i o budnosti nove vlasti kada su u pitanju masoni, rečito govori i jedna izjava s kraja 1945. godine koju je pisano dao Leo Mates, tadašnji visoki službenik Ministarstva infomacija, a znatno kasnije i jedan od šefova kabineta Josipa Broza. Matesu je tadašnji pomoćnik ministra informacija Veljko Korać dao zadatak da, prilikom odlaska u London, preda tri pisma materijala (zapečaćeno) koje je sačinio Veljko Tomić, nekadašnji mason i diplomata, adresovana na Vladimira Ribarža, tadašnjeg pomoćnika ministra inostranih poslova i masona, UVL Engleske i Tomićev memorandum (nezapečaćeno).

ZIDARI MOGU SAMI Iako je obavešten da je sa slanjem pisma upoznat i ministar informacija Sava Kosanović, Mates je, ipak, zatražio mišljenje Vladimira Velebita i Ministarstva spoljnih poslova. Dobio je potvrdan odgovor koji zvuči naivno i neuverljivo („... da on misli da mi možemo predati ove stvari, jer slobodni zidari i bez nas mogu doći u vezu sa londonskim slobodnim zidarima“).

Pišući pismo Pijadi, ovoga puta preko „gospođe Vasić“, šefa kabineta predsednika jugoslovenske narodne skupštine, mason Tomić (20. juna 1946.) obaveštava da dostavlja i jedan odgovor iz Vašingtona, u francuskom prevodu:

Sam pisac je vrlo uticajna ličnost u tamošnjim masonskim, političkim i finansijskim krugovima... Znam da je 1935 god. bio protiv Musolinijeve Italije, zbog marseljskog atentata, kao i protiv Hitlerove Nemačke, zbog proganjanja Jevreja. Američka i britanska masonerija se jako mnogo interesuju za evropske masonerije...

Molim Vas da kažete drugu Moši da bi bilo korisno po našu Državu i njen ugled u svetskoj masoneriji da i Jugoslovenska Velika Loža proradi sa prethodno izvršenim čišćenjem među našim Masonima, po primeru u oslobođenoj Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Danskoj i Norveškoj. Ako bi se izvela obnova rada Jugoslovenske Velike Lože, sada i pod ovakvim uslovima, to bi bilo korisno, naročito za naše odnose sa Severnom Amerikom, a i sa svim Američkim državama. Ali, ako se ovo odloži iz ma kojeg bilo razloga, docnije će ova obnova biti mnogo teža. Sada ne bi imali da ispunimo nikakve formalnosti za priznanje naše Velike Lože, pošto bi se obnova predstavila kao produženje situacije od pre rata i koja je ratom bila prekinuta. Pišem i Stanoju Simiću u istom duhu...“

Na početku pisma dodata je rukom dopisana, naknadna beleška: „Čika-Janko zna za sve ovo, a pisac ovih pisama je njegov stari poznanik. Marko.“ Uticajna ličnost iz Vašingtona čiju kopiju pisma Tomić dostavlja Pijadi, preko njegovog šefa kabineta, bio je Džon Henri Koules, suvereni generalni komander Vrhovnog saveta škotskog rituala južne jurisdikcije SAD, koji je na toj funkciji bio od 1921. do 1952. godine.

(Nastaviće se)


Copyright by

Zoran D. Nenezić i „Večernje novosti“