KONTRA: Zakon jačeg

PRVI put smo nastupali pod imenom Srbija. Dve godine dugu kvalifikacionu fazu smo prošli uspešno, pa su u medijima kolale priče o velikim šanasama i ambicijama. Šef stručnog štaba je dobijao stidljive pohvale čak i iz tabora ljutih protivnika njegove struje. Smišljena taktika je ispoštovana a na kraju su nas evidentno oštetili arbitri. Najveći deo nacije je ostao u neverici, razočaran. Pretendenti na fotelje su odmah pojačali volumen svojih naknadnih pametovanja (iako ništa konkretnije nisu predložili ni nakon debakla).

Nažalost, nepunih mesec dana kasnije, scenario iz Južne Afrike je preslikan u nesportsku arenu međunarodnih odnosa, u kojoj se igra prljavije, sa drastičnijim posledicama po ljudske živote. Za razliku od terena Johanesburga i Nelspruita, gde su i pored (opravdanih) pritužbi na suđenje naši, ipak, imali sudbinu u svojim kopačkama, u prostorijama Međunarodnog suda „pravde“ u Hagu, moćni su se postarali da njihove rezultatske ambicije ne budu dovedene u pitanje, bez obzira na igru srpske strane. A ulog je bio mnogo veći od pukih navijačkih osećanja i unosnih ugovora igrača.

Priznajem da sam stvarno očekivao, u medijima najavljivano, dvosmisleno formulisano savetodavno mišljenje MS“P“, po čijem bi izricanju obe strane napisano svojoj javnosti rastumačile na svoj način. To mi je delovalo dovoljno nepravedno, to jest žalosno realno, uzimajuću u obzir sve što se kontinuirano dešava na KiM i sramotno ponašanje najmoćnijih igrača međunarodne scene tim povodom: separatističke tendencije, krvave incidente i surovo lobiranje kriminalno stečenim novcem, koje je eskaliralo još kada je Broz zauvek sklopio oči; mučko i nelegalno bombardovanje suverene zemlje zbog obračuna sa teroristima - ilegalnim imigrantima na svoju teritoriju; nekažnjeni nasilnički pir istih terorista pred nosom međunarodnih snaga, kojim su postavljeni definitivni temelji „nove realnosti“ tj. etnički čistog sastava većine teritorije „najmlađe evropske nacije“; Nobelova nagrada za mir osumnjičenom za primanje mita zarad opstrukcije dijaloga sukobljenih strana; dvogodišnje plaćeno zalaganje i pritisak SAD i „dela EU“ (kako uporno tvrde naši vladajući evroentuzijasti) za međunarodno priznavanje separatista...

Dakle, uzimajući sve pobrojane i još mnoge argumente u obzir, naivno sam se nadao da bi dvosmislna formulacija odgovora bila dovoljno veliki greh, jer je jedino pravedno i logično na postavljeno pitanje, da li je na brdu leševa, trgovini ljudima, organima, narkoticima i zgarištu srpskih srednjovekovnih svetinja, samoproglašena „država“ u skladu sa bilo kakvim pravnim poretkom, odgovoriti jasno: NE! A desilo se najgore. Na ono malo vere u privid međunarodnog prava, koja još tinja, najdirektnije je pljunuto. I to od strane samih sudija obrazloženjem mišljenja da je rezolucija o nezavisnosti, doneta od strane „samoproglašenih predstavnika kosovskog naroda“, legalna (čak i u skladu sa Rezolucijom 1244 zato što se „ona na nju ni ne odnosi“!?) jer međunarodno pravo nije u principu protiv takvih akata i prava naroda na samoopredeljenje. Kontekst i sled događaja je simplifikovan kako bi Srbi ponovo ispali jedini zločinci, brana slobodi i demokratiji. Istorijom je smatrana prošlost posmatrana iz ugla i od tačke koja je odgovarala lobistima i njihovim kupljenim moćnim saveznicima. MS“P“ je takvim mišljenjem praktično potvrdio da međunarodno pravo ne postoji, da se iza tog šupljikavog paravana krije puki zakon jačeg.

Srbija nema ništa od niza potencijalnih incidenata koji širom sveta čekaju da se sutra dogode, podstaknuti ovom sramnom odlukom. Sada je vreme da budemo jedinstveniji nego ikada u borbi za kolevku našeg nacionalnog identiteta. Vreme je da sebi i celom svetu još jednom najglasnije i najjasnije poručimo da je Kosovo zauvek srce Srbije. I da nakon toga, uz što masovniju podršku svih aktera na domaćoj sceni, (pre)formulišemo strategiju i nastavimo borbu, ne samo za teritoriju, već prvenstveno prava ljudi i očuvanje najvećih svetinja. Sa verom u Boga, svesni da moral i civilizacija kakve znamo trenutno zavise od naše borbe.