ZVONJENJE zvona na Cetinjskom manastiru posle bogosluženja i ispaljivanje 21 topovskog zrna bili su 15. avgusta 1910. znak za sveopšte narodno veselje.

Crna Gora je tog dana dobila prvog i (barem do sada) jedinog kralja: knjaz Nikola Petrović, “car junaka”, krunisao je svoju pedesetogodišnju vladavinu malenom ali junačkom zemljom. Postao je kralj Nikola I, a crnogorska država nasledna kraljevina.

Dan pre, Cetinje je dobilo gradsku električnu rasvetu. Na svim prilazima varoši postavljeni su slavoluci, ulice su ukrašene cvećem i zastavama, a ka Knjaževom dvoru, renoviranom za ovu priliku, hitale su povorke prinčeva i princeza, delegacije i vojskovođe iz Austro-Ugarske, Italije, Engleske, Rusije...

Trodnevnu svečanost krunisanja uveličali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Viktor Emanuel sa kraljicom Jelenom, knjaz Franc Josif Batenberg sa suprugom knjaginom Anom, grčki prestolonaslednik Konstantin, ruski knjaževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim knjaginjama Milicom i Anastasijom (Stanom), pa kraljević Aleksandar, naslednik kralja Srbije Petra Karaćorđevića. Poruke i darove poslali su sultan Abdul Hamid, kraljica Grčke i Belgije, rumunski kralj Karol...

Sam Nikola Petrović najviše se obradovao skupocenoj, zlatnoj maršalskoj palici, kojom ga je ruski car Nikola Drugi proizveo u feldmaršala ruske vojske, pa je i na prijemima na dan krunisanja nosio rusku uniformu.

Cetinje je polovinom avgusta 1910. bilo, dakle, centar Evrope. Političke, ali i mondenske. Pod Orlov krš slile su se čete novinara i fotografa, a vesti i romantične reportaže o svečanosti u egzotičnoj državici na Jadranu objavile su sve značajnije novine i magazini u svetu.

- Svi su se složili u tome - pisala je novosadska “Zastava” - da je vođa crnogorskih sokolova silna ličnost, bogata državničkim iskustvom, verna slovenskim tradicijama, ličnost iskusna kao političar i gospodar koji se ispoljava čas kao vladalac, čas kao vojskovođa, a čas kao diplomata.

Krunisanju je prethodila molba predsednika Narodne skupštine Crne Gore Marka Đukanovića knjazu da sebe proglasi za kralja a Crnu Goru za kraljevinu. Time će, obrazloženo je, biti “oživljeno dostojanstvo stare klasične srpske države koja je istrajala, usamljena, kroz vekove” i “sačuvana poslednja iskra slobode balkanskih naroda”.

Budući kralj je odmah odobrio predlog narodnih predstavnika. “Na to me je”, kazao je, “gonilo i istorijsko pravo njegove proširene države i njene sopstvene zasluge”.

- Tvrdo sam ubijeđen da će sve velike sile sa blagovoljenjem pozdraviti pored jedne kraljevine u srpskom Podunavlju i ovu drugu, u srpskom Primorju, kao jednu zalogu više za kulturni napredak i mir na ovoj granici Istoka i Zapada, a Slovenstvo i svi Srbi kao jedno više jemstvo za opstanak i bolju budućnost srpskoga plemena - rekao je tada knjaz Nikola.

Kruna na glavi Nikole Petrovića bila je, bez sumnje, plod činjenice da je on bio u “državničkom” smislu najuspešniji vladar u istoriji malene Crne Gore. Ovenčan ličnom slavom, u oslobodilačkom ratu od 1876. do 1878. godine, učinio je svoju državu većom nego što je ikada bila: na Berlinskom kongresu Crnoj Gori je priznato proširenje za preko 5.000 kvadratnih kilometara! Nemerljive su i njegove zasluge u modernizaciji, diplomatiji, uvođenju institucija, razvoju privrede i drugim preduslovima da “nahije i sedam brda” postanu prava, u Evropi cenjena država.

Ali, tog leta 1910. nije crnogorski gospodar, sigurno, mogao ni slutiti da će šest godina godina kasnije, dok je pod naletima austrugarske vojske padao Lovćen, ali i u vreme kada se već pripremala famozna Podgorička skupština čijim odlukama je Crna Gora ujedinjena sa Srbijom, napustiti Cetinje - da se živ ne vrati.

Umro je u Francuskoj, u Kap Antibu, nadomak Nice, 16. februara/2.marta 1921. Ostalo je zapisano da je na samrtnom času izustio poruku:

- Neka Bog blagoslovi i pomogne moje nesrećne Crnogorce!


ŠKOLOVAN U PARIZU

Još kao dečak budući kralj je školovan u inostranstvu. Najpre u Trstu, gde je, žalio se, bio “na muci od nauke i učitelja”.

- Sve se navali na mene siromaha - zapisao je Nikola.

- Pravi pakao, škola dnevno 10-11 ura, talijanski učitelj, repetitor, učitelj tancovanja, učitelj risovanja i svaka napast!

U januaru 1856. “malog Nikicu” kako su ga na Cetinju zvali, uputili su u Pariz. Četiri godine u liceju otvorile su mu svet stranih jezika i svetskih književnih klasika. I na “utakmicama” je, zapisao je, “vazda bio prvi”: u trku, skoku, bacanju kamena, gađanja “u nišan”... Opšte obrazovanje i sportski karakter kasnije su, uz prirodnu pronicljivost i borbeni duh formirale ličnost koja je po mnogo čemu bila predodređena za vođu.


KRALJ BEZ KRUNE

Nikola Petrović nikada nije imao “klasičnu” kraljevsku krunu.

Umesto tog odličja nosio je crnogorsku kapu sa zlatnim vladarskim grbom sa inicijalima knjaza Danila, prvog svetovnog vladara iz loze Petrovića. Grb je bio uokviren sa više od sto brilijanata.

Nastaviće se