KONTRA: Deset godina glasa na matrici

Prošlo je više od deset godina od prvog koncerta Beogradskog sindikata, više od devet godina od kada smo snimili prvu stvar u studiju i skoro osam godina od izlaska prvog albuma. Za to vreme smo osnovali sopstvenu izdavačku kuću, izdali dva singla i drugi album. Kao „solo umetnik“, pod šatrovačkim pseudonimom iz detinjstva, uradio sam još dva albuma i projekat P.K.S. (sa suprugom). Koliko smo se „probili“ svedoči, između ostalog, i ova kolumna. Bez sumnje se može reći da je Beogradski sindikat mnogo veći od medijski marginalizovanog srpskog hip-hopa.
Nemojte pogrešno da me razumete, nikada nismo ni želeli da živimo od „alternativne“ muzike u Srbiji, ali se uvek zgrčim kad klincima punim entuzijazma treba da raspršim iluzije o bavljenju istom ovde i sada. Ne zato što nije moguće uz talenat, sreću, nadljudske napore i pokoji kompromis sastaviti kraj sa krajem. Ne zato što treba biti stručnjak da bi se videlo da nam je društvo, čije je baze muzika samo deo nadgradnje, zaglibljeno u tranzicionom mulju. Ne zato što im nije jasna narodna: koliko para toliko muzike. Nego zato što odgovorno tvrdim da bi moglo mnogo bolje i sa raspoloživim parama. Samo da postoji P od pravne države koja obezbeđuje N od normalne tržišne klime.
Kada maloprodajnim lancima ne bi bilo dopušteno da godinama ne isplaćuju izdavačima i veleprodavcima novac za prodatu robu. Novac kojim potom jedni na tenderima kupuju društvene gigante sa imovinom na atraktivnim lokacijama, drugi se šire na ketering, treći sele u isplativije grane... A sećam se vremena „Govedine“, kada su „piratske“ tezge kod SKC-a diktirale tržišne uslove. Tada je čak i IPS morao uredno da plaća poručenu robu. Tada pozicija na listi najprodavanijih nije pokazivala kome su najviše dužni.
Marketinške agencije su, usmeravanjem budžeta klijenata, medijima nametnule poimanje muzike kao neisplative. Čini se da ne postoji nijedna iole gledana televizija koja bi „za džabe“ izdvojila normalan termin za domaću muziku. Čak ni javni servis, čijim smo, za uredno plaćenu pretplatu, podrugljivo nazvani „vlasnicima“. A imali smo „Garažu“, „Bunt“, nebrojene liste na Trećem kanalu, čak i hip-hop emisiju, koju je kolega iz grupe vodio.
Razlog više da nas elektronski mediji tretiraju kao teret daju „strukovne“ organizacije. Parazitske skupine koje su lobiranjem kroz parlament provukle akte na osnovu kojih prihoduju od medija, ugostitelja, vlasnika radija u kolima i ko zna koga sve još. Za fine procente, od prikupljenih više nego finih suma na taj način, iznajmljuju fine prostorije i plaćaju još finije plate svojim finim „stručnjacima“. Onda „na osnovu uzorka“ rasporede resto „štićenicima“. Tako se desi da „Buđav lebac“, u godini kojoj je pokupio sve titule, po evidenciji SOKOJ-a zaradi 165 kinti, a Škabo, koautor većine BS hitova, iste godine izbaci solo album, čija se, po istoj evidenciji, nijedna sekunda nigde nije emitovala (iako na Internetu postoje tragovi o kretanju pojedinih na radijskim i TV top listama). Još sam im dužan polovinu avansa od lane.
Ali nije sve tako crno, mlade kolege. Imamo Internet, ultimativnu alatku za distribuciju svojih dela i, ako dela nađu put do srca publike, zaradu od nastupa, to sve pomenute ajkule ne mogu da nam oglođu. Zato vam za kraj poklanjam link na kome premijerno možete naći moj novi album, „Deset dina glasa na matrici“: http://www.sendspace.com/file/ypiyy9. Uskoro ću ga sam i fizički izdati. Nećete ga videti u izlogu IPS-a. Potražite ga preko „fejsa“ i „spejsa“, pa se vidimo na nastupu u vašem gradu.