STEČENA iskustva u Institutu za radijum u Parizu i kasnije u Moskvi, u velikoj meri bila su dragocena za osnivanje naučne ustanove za nuklearnu energiju u glavnom gradu FNRJ. Profesor Beogradskog univerziteta Pavle Savić je uoči Drugog svetskog rata dobio višemesečnu stipendiju francuske vlade u pariskom Institutu za radijum.
- Učestvovao sam veoma aktivno na mnogim predavanjima u Institutu, koji je već bio poznato ime u naučnom svetu. Tokom rasprave jedan moj predlog iznenadio je sve prisutne profesore i istraživače. Duboko sam uveren da je to bio razlog da me poznati istraživač Irena Žolio-Kiri pozove da zajedno radimo na radijumu. Razume se, takav predlog za stipendistu iz Beograda bio je oberučke prihvaćen. Godinu dana zajedno smo radili u pariskom Institutu gde smo došli do značajnog otkrića fisije - govorio je Savić.
U knjizi “Vinčanci govore” Miloša Jevtića, profesor Pavle Savić je podsetio da su Irena Kiri i on fisiju pronašli kod radijuma i torijuma, dok su drugi istraživači to učinili sa jonijumom i protaktijumom.
- Ono što je ostalo urezano u istoriju nauke, bilo to pravo nekome ili ne, jeste da jedan čovek iz ovakve sredine dođe u te vrhove i ostavi trajno uklesano ne samo svoje ime nego i svoj rad u budući razvoj civilizacije. Jer, tamo u Palati otkrića, među pet imena je i moje - govorio je profesor Savić, osnivač i prvi direktor Nuklearnog instituta “Vinča”.
Savić je, po rečima njegovih bliskih saradnika, imao i izvanredno dobre veze sa stranim naučnim radnicima, što je takođe bilo presudno u osnivanju instituta. Neposredno posle Drugog svetskog rata u mnogim razvijenim zemljama počeli su da se grade naučni instituti slični onom u Vinči. Tada je vladalo duboko uverenje da nova nuklearna energija pruža neslućene mogućnosti za privredni i tehnološki razvoj svake zemlje, ali i vojno jačanje.
Prvi objekti počeli su da se grade već krajem 1947. Najpre je sagrađena zgrada za fizičku laboratoriju. Potom je sagrađen paviljon za radijum i čitav niz drugih laboratorija namenjenih hemičarima, biolozima... Po tome će posebno biti upamćena 1951. godina. Takav graditeljski zamah nastavio se i narednih godina.
Da bi se stanovnicima prvog naučnog grada u tek oslobođenoj zemlji omogućilo da rade bez svakodnevnih problema oko putovanja od Beograda do Vinče, odlučeno je da se pored laboratorija, radionica, biblioteka, izgradi i kolonija u kojoj bi oni stanovali. I tako je nikao mali grad za zaposlene u “Vinči”. Podignuto je desetak stambenih zgrada, sa po četiri stana, tri vile, restorani, sportski tereni, pa čak i mala pijaca. Kako se u istraživačkim centrima radilo i noću, pokazalo se da je ideja o izgradnji stanova bila dobra.
Pavle Savić je morao da privuče što veći broj mladih stručnih saradnika sa Univerziteta u Beogradu, pre svega, ali i iz Novog Sada, Sarajeva, Banjaluke i drugih gradova. Pridobio je i jednog stranca da zajedno sa njim bude programski kreator “Vinče”. Ime Roberta Valena se i danas sa poštovanjem izgovara u Nuklearnom institutu “Vinča”.
Savić je u holandskom naučniku Robertu Valenu imao bliskog saradnika. Oni su zapravo bili tvorci i kreatori idejnog programa naučnog centra tadašnje Jugoslavije.
Otkud jedan stranac u “zabranjenom” i dobro čuvanom gradu?
Već priznati naučnik na pariskom Institutu za radijum, holandskog porekla, koji je čitav radni vek proveo u Francuskoj, ali nikada nije dobio njeno državljanstvo, i dobrih pet godina u “Vinči”, Robert Valen bio je prijatelj Pavla Savića.
Poreklom iz porodice koja je dala poznate lekare i intelektualce, među njima i dobitnika Nobelove nagrade za fiziku Kamelinga Onesa, Valen je prihvatio poziv Pavla Savića da učestvuje u otvaranju naučnog instituta kraj Beograda. Srećna okolnost je bila i što je bio oženjen Srpkinjom Milenom. Komunista po opredeljenju, želeo je da tek oslobođenoj zemlji, “negde na Balkanu”, pomogne da ostvari svoje snove o osnivanju Naučnog instituta za nuklearne nauke.
Valen je, kao i Savić, bio saradnik Marije i Irene Kiri i Frederika Žolioa. Napustio je Pariz, uzeo neplaćeno odsustvo i sa suprugom doputovao u glavni grad FNRJ.
Pošto je na pariskoj Sorboni 1945. odbranio doktorsku disertaciju iz nuklearne fizike, u Vinči ga je čekao zadatak da stvori kadar upravo iz te oblasti. U to vreme, u Srbiji nuklearna fizika nije postajala kao naučna disciplina, zabeležili su hroničari.
Pod rukovodstvom Roberta Valena, za samo nekoliko godina školovan je veći broj mladih fizičara, izgrađeno više uređaja visoke klase za eksperimentalne radove kao što su akcelerator čestica, izotopski separator, Vilsonove komore, detekcioni sistemi nuklearnih zračenja i drugo. Fizika se tek od Valenovog vremena u Srbiji razvila u naučnu disciplinu.
Posle šest godina predanog i plodonosnog rada u Naučnom institutu u Vinči, 1954. Valen se vratio u njegovu drugu domovinu, Francusku. Njegov povratak nije nimalo bio slavan. Jugoslovenska epizoda i levo orijentisano političko opredeljenje bili su prepreka za njegov status u tamošnjem naučnom svetu. Ipak, nastavio je da tokom pune tri decenije daje zapažena naučna rešenja u nuklearnoj fizici.

NAJLEPŠI DEO ŽIVOTA
Robert Valen je, po kazivanju bliskih saradnika u “Vinči”, svojih šest jugoslovenskih godina doživeo kao najlepši deo preko osam decenija dugog života. Slična osećanja delili su i mnogi njegovi učenici, jer se u to vreme stvarala nuklearna fizika u Srbiji. Mnogi od njih postali su zapažena imena u svetskoj nauci.

(Nastaviće se)