IZ pasije za ribolovom i neobično dugog prijateljstva profesora Petrovića i kraljevića Đorđa ispredale su se razne priče, a one su se svodile na to da je u pitanju homoseksualni odnos. O takvim vezama tajno se govorilo, ali i javno pisalo još za života kralja Petra, koji je, navodno, za te veze znao i osuđivao ih je.
Knez Pavle je ispričao Pižonu da je kralj Petar jednom rekao za svog sina Đorđa: “Ej, kuku meni, gde Đorđa pečati odostrag Mika Alas.” Kralju Petru se nikako nije dopadalo što se njegov sin tako intimno sprijateljio s Petrovićem i kad je pročitao u novinama da Petrović jedno svoje pismo Đorđu završava rečima “Vaš pas na lancu”, rekao je revoltirano: “Kako sme jedan ozbiljan čovek tako šta napisati jednom dečku.”
Za običnog čoveka njegova intima je njegova privatna stvar, ali kad je u pitanju jedan kraljević, interesovanje za njegov ljubavni život pobuđuje želja za saznanjem da li on može imati potomstvo. Prema nekim najnovijim podacima, moguće je da je Đorđe iz veze s jednom ženom, mnogo kasnije, kad se već lečio, imao vanbračnu kćer.
Đorđevo prijateljstvo prema Mihailu Petroviću više nas zanima s gledišta njegovog bolesnog straha i brige da se nešto ne desi čoveku koga je tako neizmerno voleo: “Bez Čičice ne mogu živeti” - pisao je Miki Alasu - “za sve ostalo mi je svejedno, indiferentan sam potpuno prema svemu drugom. Neprestano mislim o Vama i strahujem da Vam se ne desi nešto. Oni moraju Vami se svetiti, iako niste krivi za sve ovo... Prema tome, čuvajte se Čičice moj dobri, samo o Vama mislim, jer ste mi sve.”
Iz sačuvanih pisama Mihaila Petrovića upućenih Đorđu ne mogu se pročitati nikakve slične nežne reči kojima bi on na tu iskazanu ljubav uzvraćao. Veliki matematičar, prema Meštroviću, iskreno je voleo Đorđa i gledao u njemu tragičnu figuru. Pričao mu je da ima neobičan dar za matematiku, samo što nije imao podloge, niti je gradivo mogao da savlada zbog “rastrojenosti živaca”.
Njegova fiks ideja da ga je Pašić trovao, a zatim “iznudio” ono pokajničko pismo ne deluje ubedljivo i samo pokazuje nespremnost da prihvati bilo kakvu odgovornost za svoja dela. U svemu je on bio u pravu, pa i što je ubio svog slugu, za šta nije odgovarao samo zato što je član Kraljevskog doma. Pokajao se i što je svojevoljno abdicirao i ponovo je isticao svoje pretenzije na presto.
Na to ubistvo svakog meseca podsećalo ga je to što je iz njegove apanaže isplaćivano po 500, odnosno 1.000 dinara udovi Stevana Kolakovića, koga je Đorđe grubom povredom usmrtio.
Za sve svoje nedaće optuživao je druge, najpre je to bio Pašić, zatim brat Aleksandar, koji ga proganjaju, truju, ugrožavaju čak njegov život. Od progonjenog s vremenom se pretvarao u gonioca svojih “progonitelja”. Spremajući se za “obračun” s njima, tražio je saveznike među neprijateljima vlade i Dvora.
Početkom maja 1924. došao je u Beograd, ali pisao je prijatelju, “da to niko ne zna”. Đorđe je 12. juna doputovao u kaznionu u Lepoglavi i zajedno sa upravnikom zatvora obišao je neke zatvorenike. Kako se moglo doznati, svrha njegovog dolaska bila je razgovor s nekim istaknutim ličnostima, koje su kao politički osuđenici pre kratkog vremena prebačene iz požarevačkog zatvora u Lepoglavu. Bio je u pratnji samo svog šofera, a zatim je 12. juna otputovao za Zagreb...
U to vreme poslanici Radićeve Republikanske stranke prekinuli su svoju apstinenciju i došli su u Skupštinu s namerom da obore vladu. Pašić je još neko vreme odolevao tom pritisku. Đorđe je već ilegalno rasturao svoju brošuru, iz mojih političkih zapisa štampanu u nekoliko hiljada primeraka, u kojoj je objavio svoja ranija pisma i komentare upućene vladi, s teškim optužbama na njen račun i na račun kralja Aleksandra.
Sav obuzet jednom jedinom idejom - da ga gone i da je stalno u opasnosti, kraljević Đorđe ne samo da je menjao mesta obedovanja, ne želevši da išta okusi ni u prijateljskim domovima, nego nije imao poverenje ni u beogradski vodovod. Ne želeći da okusi ni kapi vode koju je ceo Beograd pio, odlazio je automobilom na Avalu i otuda sebi donosio vodu.
Ta ista bolesna uobrazilja naterala ga je da sebi napiše testament kao da će sutra umreti, odnosno, kako je mislio, od nekoga biti otrovan ili ubijen. To je samo pokazivalo da je njegova bolest napredovala.
Postavlja se pitanje zašto princ Đorđe ranije nije stavljen pod lekarski nadzor, kako su to preporučivali psihijatri i 1912. i 1922. godine, a savetovali i istaknuti političari i javni radnici. Akademik Jovan Tomić, koji je često bivao u Dvoru, preporučivao je to kralju Petru još 1910. godine. Obrazlagao je i pismenom izjavom da u kraljeviću Đorđu postoji rascepljena ličnost: dve duše, dva osećanja, dva rezonovanja; prvo je dečaka 13-14 godina, drugo posle bolesti, a posle tog vremena i ono se sve jače manifestovalo, što je više zalazio u godine. On to ne oseća, ne uviđa i sve više to za njega postaje normalno stanje.

ĆERKA IZ TOPONICE
PREMA prilozima za utvrđivanje identiteta Eve (Mileve) Almaši-Ilić, rođene 1926. ili 1928. godine u Senti, koje mi je dao da pregledam Đorđe Mitrović, kustos Muzeja Srbije, ona bi mogla biti vanbračna kći princa Đorđa. Njena majka Katarina Šarkanji u vreme začeća nalazila se, verovatno, na radu u Toponici, gde je Đorđe tada bio na lečenju. Međutim, ni majka, ni Đorđe, koji je posećivao posle rata, nisu otkrili ko je njen otac, a Eva je to saznala posle njihove smrti, otkrivanjem nekih dokumenata, i na osnovu njih je polagala pravo i tražila da se utvrdi da je njen otac Đorđe Karađorđević.

NARUDžBENICA
KNjIGA „Kralj Aleksandar Karađorđević“ u tri toma može da se kupi u knjižari Zavoda za udžbenike, Obilićev venac 5, telefon 011/263-8405 ili da se naruči na mejl prodajaŽzavod.co.rs

(Nastaviće se)