KAD je sredio prilike u Maloj Aziji, car Murat se opet okreće prema Srbiji. Velika vojska, koju je lično predvodio 1386. godine upala je iz Bugarske u pirotski, niški i toplički kraj.
Njihovi brzi konjanici (specijalne jedinice "akindžije") su duboko prodrli na svim pravcima, izviđajući, pljačkajući i pustošeći.
Raspolažući mnogobrojnim opsadnim spravama, vešti i iskusni u osvajanju tvrđava u ratovima u Maloj Aziji, Turci su brzo prisilili branioce pirotske tvrđave, kojom su komandovali kneževi sestrići, braća Musići, da napuste tvrđavu i povuku se prema Nišu, uspevši samo da je zapale pri povlačenju.
Bolje izgrađena i sa većom posadom niška tvrđava se branila punih 25 dana. Kada su i nju osvojili, Turci su nagrnuli na Toplicu.
Zadržavanje Turaka kod Niša omogućilo je knezu Lazaru da prikupi dosta vojske za odlučujući boj u Toplici. Po nekim nedovoljno proverenim izvorima, knezu Lazaru je sa nešto vojske u pomoć pristigao Vuk Branković, pošto je utvrdio da se turska vojska ne kreće i prema Kačaniku. Ovde je knez Lazar sa drugim vojskovođama namamio Turke u dolinu Paljevske reke u selu Pločniku. Kada su Turci duboko ušli u dolinu, iz obližnjih šumaraka su na njih, sa svih strana, navalili Srbi uz zvuke rogova, tutnjavu doboša i glasne povike.
Nastala je strahovita seča, u kojoj je prednjačila srpska oklopna konjica. Iznenađeni i uspaničeni, Turci nisu izdržali i dali su se u panično bekstvo prema reci Toplici i planini Sokolovici. Srbi su ih dugo progonili.
Turski gubici su bili veliki, pa su morali da napuste Srbiju, zadržavši samo nišku tvrđavu.
Posle dve godine (1388), kada su se oporavili od poraza u Toplici, Turci su na poziv protivnika kralja Tvrtka I krenuli na Bosnu. U iznenadnom napadu prodrli su do Bileće, ali ih je tu sačekao i potukao kraljev vojvoda Vlatko Vuković i naterao na povlačenje.
IznenaĐen ovakvim otporom u Srbiji i Bosni, car Murat se trgao i ocenio da za napad treba prikupiti mnogo veću vojsku.
Na nišanu je opet bila Srbija.
Ocenivši da sa Turcima predstoji konačan obračun, knez Lazar, zajedno sa Vukom Brankovićem, počeo je grozničavo da se priprema.
On je najpre sa svojim vojnim starešinama počeo podrobnije da proučava sastav, naoružanje, mogući broj i taktiku turske vojske.
Bilo je poznato da Turci raspolažu veoma iskusnom vojskom, koja je učestvovala u neprekidnim borbama, kako u Maloj Aziji, tako i na Balkanskom poluostrvu, kao i da su turski vojnici zadojeni verskim fanatizmom, željni pljačke, motivisani za žilavu borbu i pobedu nad hrišćanima.
Znalo se da su turski vojnici izdržljivi, hrabri i skromni u ishrani i odevanju. Živeli su na veoma skromnoj hrani, koja se obično sastojala od pšeničnog hleba i sira, ili su dobijali kašu od pregršti brašna na suncu osušenog mesa. Spavali su na zemlji uvijeni u svoje haljine od sukna ili čoje, koje su uvlačili pri maršu u široke čakšire od porheta ili kadife, nosili su čizme, koje su dopirale do kolena, ili opanke.
Što se svojstva i taktike tiče, utvrđeno je da su Turci bili veoma disciplinovani vojnici. Imali su dobru obaveštajnu službu, kretali su se brzo i takoreći nečujno. Oko organizovanog neprijatelja obletali su dok ne unesu nered u njegove redove. Kad bi ocenili da je nastupio nered, brzo bi se okupljali i sa uspehom napadali. Za unošenje nereda u hrišćansku vojsku bacali su na nju katapultima ili na drugi način zapaljive smeše, čime su naročito plašili konje. Takođe, isterivanjem jednogrbih i dvogrbih kamila, vikom, larmom i iznenadnim noćnim napadima dolazili su do cilja.
U borbenom rasporedu napred su isturali janičare i drugu pešadiju, a za njima konjicu. Ispred pešadije su često kopali jame u koje su ugrađivali zašiljeno kolje i vešto ih prikrivali, ako su za to imali vremena, što su obično radili noću, pred bitku. To je naročito bilo pogubno za konjicu.
Zadatak ovakvog borbenog rasporeda bio je da se neprijatelj slomi i oslabi pešadijom i postavljenim preprekama, a zatim da ga tako izlomljenog napadnu i unište glavnom udarnom snagom - konjicom.
Kada je bila u pitanju oklopna konjica koja je bila glavna udarna snaga evropskih armija, nastojali su da se ona razbije na iskopanim jamama. Zatim bi preživele konjanike poskidali sa konja kukama bojnih vila i naterali na borbu peške, pri čemu su lako opremljeni turski pešaci bili u prednosti.
Turske vojskovođe služile su se raznim ratnim iskustvima i lukavstvima, kao i da prilikom odstupanja navuku neprijateljsku konjicu na postavljene zakamuflirane jame, da napadnu noću i iznenadno, da stvore veću prikrivenu konjičku rezervu itd.
Iz svega ovoga je proizlazilo da se radi o žilavom, lukavom, iskusnom i opasnom neprijatelju, sa kojim će biti veoma teško izaći na kraj bez veće pomoći bosanskog kralja Tvrtka I u koga se u datim okolnostima može jedino pouzdati.
Zaključeno je da se veliki čelnik Radič Postupović odmah pošalje u Bosnu da bi kralja Tvrtka I detaljno upoznao sa događajima i zatražio od njega veću vojnu pomoć kao i ponuditi mu novčana sredstva za opremanje vojske.

KRALJEVIĆ MARKO
PREMA procenama, Turci su u to vreme mogli da okupe oko 55.000 vojnika (spahijskih konjanika oko 6.000, konjičke garde oko 2.500, janičara oko 4.000, pešaka oko 40.000 i vazala oko 3.000).
Knez Lazar i Vuk Branković su očekivali da se turski vazali srpskog porekla, kao što su Kraljević Marko i brat mu Andrijaš i braća Dejanovići, neće priključiti turskoj vojsci protiv svoje braće.
(Nastaviće se)