ŽELEZNIČKA afera bila je verovatno najveći korupcionaški skandal koji je pogodio novovekovnu Srbiju. Danas često čujemo o tome kako je u Srbiji postojao veliki otpor izgradnji pruge. Kao argumente, kritičari srpskog naroda često navode primitivnost stanovništva i otpor jednog zatvorenog istočnjačkog društva modernizaciji. Ne pominju pri tom da su sve do sedamdesetih godina 19. veka Osmansko carstvo i Austrija nastojali ili da izbegnu podizanje pruge kroz Srbiju, ili da je uslovima izgradnje politički i privredno potčine.
Srpske vlasti su sve do pedesetih godina pokušavale da svojim sredstvima izgrade prugu od Beograda do Niša, i dalje na jug i istok. Međutim, tek je međunarodna obaveza "prelomila" zvaničan Beograd da uđe u kredit i izgradi prugu, ali i Portu, da mu dozvoli da novoizgrađenu liniju spoji sa osmanskim železnicama. U pregovorima sa Austrougarskom, Srbija je morala da popušta, pa je učinila nezamislivu žrtvu za 19. vek i predala deo državnog suvereniteta na svojoj teritoriji, od granice na Savi do železničke stanice u Beogradu.
Kad je došlo vreme da se traži kreditor za izgradnju pruge, pobedila je Generalna unija, kreditno društvo iz Pariza. Posle svega dve godine Generalna unija je bankrotirala, a Srbija se našla pred ekonomskom propašću. Spasle su je svojom intervencijom velike sile. Ipak, savremenici su bili uvereni da je nesolidna Generalna unija uspela da dobije posao tek pošto je korumpirala sam vrh srpske države: kneza Milana, kneževog ujaka pukovnika Katardžija i vođstvo naprednjačke vlade. Premijer Milan Piroćanac postao je čak poslovno "vezan" za kreditore izgradnje pruge kroz Srbiju, pa je u to vreme počeo da gradi velelepnu kuću u Beogradu.
Železnička afera i događaji u vezi s propašću Generalne unije, poznati i kao Bontuova afera, postali su tako teško nasleđe srpske politike. Srbija je bila jedna od retkih država onog vremena u čijoj je opštoj korumpiranosti gotovo otvoreno učestvovao i njen vladar lično. Tako se kralj Milan, u stalnim teškoćama zbog jaza koji je postojao između njegovog skromnog imanja i velikih prohteva i želja, naposletku, pošto je abdicirao, u sporazumu s ruskom diplomatijom, čak u jednom trenutku, u zamenu za pozamašnu svotu novca, odrekao srpskog državljanstva.
I kao što je tokom osamdesetih godina prethodnog veka čitava Srbija bila posvećena velikom naporu izgradnje železničke pruge, tako je i sada, tokom decenije koja je prethodila ratovima od 1912. do 1918. godine, srpska privreda plaćala ubrzano naoružavanje zemlje. U neposrednoj opasnosti od velikog rata koji je ugrožavao političku nezavisnost Srbije i slobodu srpskog naroda, država je u Francuskoj uzela velike ratne kredite, koji su dosegli basnoslovnih 400.000.000 franaka.
Naoružavanje i opremanje poslovično slabo naoružane i oskudno odevene srpske vojske postalo je predmet raznih zloupotreba. Topovska, peskarska i opančarska afera zato su očekivano podigle na noge parlamentarnu opoziciju i uzburkale srpsku javnost.
Pomenimo poslednje dve afere. Pojavivši se u toku rata u kom je nestala jedna trećina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije, one bi i u mirnim vremenima mogle biti ocenjene kao monstruozne.
Dok je srpska vojska u blatu Posavine i Podrinja branila slobodu i demokratiju, polovina ili čak dve trećine opanaka koje je srpski liferant dopremio vojsci bilo je neupotrebljivo. Bilo je tu kartonskih i dečjih opanaka, a većina nije mogla da izdrži više od jedne sedmice marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, Milan i Vlada Ilić.
Pokrenuta od opozicije u novembru 1914. godine, ova afera je odlagana i zataškavana, da bi posle rata bila zaboravljena, pošto je tokom povlačenja preko Albanije "izgubljena dokumentacija".
Druga afera takođe je izbila na samom početku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku jedan od velikih mlinara iz Niša, Konstantin Popović, inače inženjer i rezervni oficir srpske vojske, mešao samleveno brašno s nekvalitetnim brašnom i, čak, s peskom. Otkriveno je da je brašno koje je slao vojsci bilo tako lošeg kvaliteta da je njegovo grumenje bilo potrebno razbijati čekićima. Popović je osuđen na četiri godine zatvora, ali je zbog ratnog stanja upućen u jedinicu. Posle rata suđenje je obnovljeno, ali kakvog čuda, i ovom prilikom su sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama.
Sa stvaranjem jugoslovenske države broj korupcionaških skandala se umnožio. Nestankom parlamentarizma i, naročito, uspostavljanjem komunističkog režima, povest o korupciji postala je uopštena i sveprisutna. Uprkos pokušajima da primenom ratnog partizanskog morala bude iskorenjena korupcija, posle Drugog svetskog rata je upravo komunistička vrhuška započela novi krug opšteg kvarenja društva.
Nije više bilo demokratskog parlamenta, niti slobodnih novina da ta nedela otkriju, a kao i u ranijim periodima, nije postojala ni pravna država koja bi ih kaznila.

CARINSKI RAT
POČETKOM 20. veka u Srbiji je uspostavljen za to vreme uzoran parlamentarizam. Ipak, te godine prošle su u velikim spoljnopolitičkim napetostima. Tokom šest godina Srbija je trpela ekonomsku blokadu Austrougarske, poznatu kao Carinski rat, a u vreme Aneksione krize (1908-1909) država se našla na ivici rata s moćnim severnim susedom.
(Nastaviće se)