POSTOJALI su nepravedni vladari i njihovi pohlepni činovnici i u ranijim epohama. Ipak, dokle god su bili moćni, oni su, bez obzira na nepopularnost, mogli legalno da zadovolje svoju pohlepu. U srednjovekovnim državama postojala je tako praksa kupovine činovničkih i porezničkih mesta. Vladalac bi tada odredio kolike prihode očekuje, a sve što bi kupac položaja uspeo da izvuče preko te sume predstavljalo je njegovu platu.
Srbija nije doživela onaj postojani i veliki razvoj države kroz koji je Francuska prošla u vreme „državnog razloga“, a Habzburška monarhija u razdoblju prosvećenog apsolutizma u 17. i 18. veku. Uspomene na srednjovekovnu slavu bile su blede, idealizovane i u stihu, a saznanja o drugim zemljama najčešće su se svodila na iskustva s habzburškim pograničnim službenicima i osmanskim vlastima. Sve do poslednjih decenija 19. veka na osmanskoj Porti je neizostavan deo svakog posla bio i „peškeš„ (poklon - mito) za velikodostojnika s kojim se pregovaralo.
Obnovljena Srbija bila je tokom Prvog srpskog ustanka veliko ratište. Srbija - Slobodija (kako su je često nazivali balkanski hrišćani) bila je zemlja slobodnih i jednakih. Ipak, u toj zemlji siromašnih, smesta je nastao jedan sloj starešina - vojnih komandanata, koji je rukovodio snabdevanjem zemlje, trgovinom, držao skele na Dunavu i Savi i dobijao veći deo ratnog plena. Iako su u Srbiji rano uvedeni zakoni, ti ljudi pod oružjem nisu imali kome da se pokore, osim, možda, teškoj ruci vožda Karađorđa.
Drugi čovek Srbije, uticajni Mladen Milovanović, i njegov drug u unosnim poslovima, Miloje Petrović, toliko su bili samovlasni i ogrezli u korupciju da se u tek oslobođenom Beogradu narod pobunio. Miloje Petrović, kome je zbog poslovnih veza bila poverena i komanda na frontu prema Nišu, značajno je skrivio kobni srpski poraz na Čegru iz 1809. godine, upamćen po tragičnom junaštvu Stevana Sinđelića i njegovih Resavaca. Kasnije je Petrović pobegao iz Srbije, a kad je vraćen, naređeno je njegovo pogubljenje.
U vreme prve vladavine kneza Miloša (1815-1839) nastavljen je proces bogaćenja ljudi koji su bili bliski vlastima. Zanimljivo je napomenuti da je u ovom razdoblju korupcija poslužila srpskom vladaru za sticanje novih prava za mladu srpsku kneževinu. Tako je od Porte doslovno kupio dobar deo povlastica koje su Srbiji darovane hatišerifima iz 1830. i 1833. godine.
Knez Miloš je savršenom špekulacijom uspeo da raniji dug prema Srbiji, koji Carigrad nije priznavao, pretvori u mito sultanu. Lukavi srpski knez je harač (ukupan porez koji su poreski obveznici iz Srbije plaćali Porti) procenio tako što je prikazao najniži broj stanovnika Srbije - iz vremena terora koji je usledio posle 1813. godine. Država i njen vladar su tako prisvojili godišnja poreska davanja skoro tri stotine hiljada obveznika!
Kad se posle svrgavanja kneza Aleksandra Karađorđevića knez Miloš 1859. vratio u Srbiju, proveo je tu poslednju godinu života i vlasti zauzet preotimanjem silnih imanja koja su mu bila oduzeta.
Knez Aleksandar Karađorđević stupio je na presto 1842, voljom velikih sila i uz pomoć ustavobranitelja. Nesiguran u svoj položaj, pošto porodici Karađorđević nije bila priznata naslednost, sećajući se teških i oskudnih prognaničkih godina, knez Aleksandar je nastojao da se na vlasti obogati.
Krajem četrdesetih godina malobrojnu srpsku političku javnost potresla je Tripkovićeva afera, u vezi sa zloupotrebom okružnog načelnika koji je sa knezom bio u rodbinskim vezama. Pošto je drugi Karađorđević zbačen, dopisnik londonskog „Tajmsa“ iz Beča kao razlog za zbacivanje srpskog vladara naveo je korupciju.
Nekoliko godina ranije, britanski generalni konzul u Beogradu procenio je kako je srpski vladar zahvaljujući svom položaju uspeo da stekne basnoslovnih 180.000 funti. Kraljica Viktorija imala je krajem stoleća, kada je funta znatno manje vredela, na raspolaganju za privatne svrhe po 60.000 funti godišnje, dok se njeno bogatstvo, koje se smatralo basnoslovnim, procenjivalo na 5.000.000 funti. Treba pomenuti da je dinastija Hanover bila na vlasti gotovo dva stoleća, dok je knez Aleksandar svoje i u izvesnoj meri porodično bogatstvo počeo da stiče tek posle stupanja na presto 1842. godine.
ČinovniČku oligarhiju zamenio je prosvećeni apsolutizam kneza Mihaila. Slobodan Jovanović zapisao je da su do sedamdesetih godina 19. veka činovnici bili odani vladarima, dok su sa uspostavljanjem višestranačkog parlamentarizma postali lojalni vladama. Veliki istoričar je čak tvrdio da su do tog vremena ministri smatrali nepriličnim da u izveštajima skupštini iznesu neku neistinu.
Pojava stranaka zaustavila je taj put iz orijentalne despotije u drugu preživelu, ovog puta zapadnoevropsku ustanovu - prosvećeni apsolutizam. Siromašni knez Milan i stranačke vlade tokom osamdesetih godina doveli su do uspostavljanja višestranačkog sistema. Međutim, taj „svetionik slobode“ trebalo je izgraditi na malom prostoru „srpskog klizišta“.

OBESIO BRATA
IZ istorije srpskog ustanka ostala je upamćena epizoda kada je, zbog optužbi za nasilje i nepravdu prema stanovnicima Topole, Karađorđe svojeručno obesio svog brata Marinka. Kako to obično biva, decenijama je taj čin opisivan na različite načine: kao kainovski greh ili deo jezivog nasleđa.
(Nastaviće se)