SRBIJA je posle velikih gubitaka i štete u ratovima prestala da postoji kao politički entitet. Ostao je samo srpski narod, nedovoljno politički integrisan, koji je činio jedva 40 odsto stanovništva nove države i bio njen jedini bezuslovni zatočnik i zatočenik. Kada je u avgustu 1939. sporazumom Cvetković-Maček stvorena Banovina Hrvatska, u kojoj su ujedinjene sve oblasti u Kraljevini u kojima su većinski živeli Hrvati, otvoreno je i pitanje stvaranja jedinstvene srpske federalne jedinice. Do izbijanja Drugog svetskog rata to nije učinjeno, a vladajući srpski političari prihvatili su da većinski srpske oblasti severne Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Slavonije, Posavine i zapadnog Srema pripadnu Hrvatskoj.
Pobedom komunista granice su određene nedemokratski, često suprotno istoriji i zdravom razumu. U Srbiji, ipak, za razliku od drugih, nije postojao organizovan politički pokret koji bi tražio reviziju ovih granica.
Stanje se promenilo početkom osamdesetih godina. Razlozi su bili mnogobrojni. Jedan od najznačajnijih bilo je pitanje evolucije jugoslovenskog federalizma. Posle obračuna s Rankovićem, Jugoslavija je pošla putem konfederalizacije. Ustav iz februara 1974. godine ne samo da je pretvorio republike u suverene države, već je i Republiku Srbiju lišio državnosti. Naime, za razliku od drugih republika, ona je imala dve autonomne pokrajine, koje su i same bile konstitutivni činioci federacije. Kao takve, one su imale toliki uticaj na središnje vlasti u Srbiji da ove bez njihovog pristanka nisu mogle da funkcionišu, dok same nisu imale ovlašćenja nad svojim pokrajinama.
Periodični nemiri i progon srpskog stanovništva u SAP Kosovo doveli su do rasta nezadovoljstva i eksplozije istinskog nacionalizma u Srbiji.
Cilj voĐstva jugoslovenskih komunista postao je posle 1986. izjednačavanje Srbije sa ostalim republikama. Posle trijumfa Slobodana Miloševića u septembru 1987, ideju jednakosti zamenila je misao o prevlasti. U vođstvu srpskih komunista sazrela je ideja da poslednjem garantu političkog jedinstva zemlje - Savezu komunista Jugoslavije, bude nametnut neprikosnoveni vođa, novi Broz. Pošto je uspeo da zbaci rukovodstva u Vojvodini, na Kosovu, u Crnoj Gori, i za sebe pridobije armijski vrh, Milošević je očekivao da stekne većinu i u partiji.
Ideja Velike Srbije bila je zauvek mrtva iz tri razloga. Tokom sedamdesetogodišnjeg postojanja jugoslovenskih država došlo je do velikih pomeranja srpskog stanovništva ka teritoriji današnje Srbije i prema Beogradu. Posle genocida, kolonizacije u Vojvodinu i novih ekonomskih seoba, Srbi u Hrvatskoj pali su do 1981. na polovinu udela u stanovništvu koje su činili 1912. godine. Pri tom je polovina preostalog srpskog stanovništva u ovoj republici živela u velikim gradovima Hrvatske kao manjinsko stanovništvo. U Bosni su krajem šezdesetih godina prošlog veka Srbi prestali da budu najveća nacionalna zajednica. U Republici Srbiji 1991. živelo je 75 odsto balkanskih Srba.
Drugi razlog bio je u vezi s velikim silama. Baš kao što su 1918. u istočnoj Evropi nastajale samo unitarne države, tako su se sedamdeset godina kasnije sve federativne države raspale. S dobrovoljnim raspadom Sovjetskog Saveza, koji nije pratila promena granica sovjetskih republika, takva mogućnost zatvorena je i na Balkanu.
TreĆi razlog je kulturološke prirode. Vukova reforma privukla je srpskoj ideji, koju je oličavala mala i siromašna autonomna Srbija, veliki broj pripadnika drugih naroda. Zamisao da su svi štokavci Srbi nije bila samo velikosrpska fantazija. Od Matije Bana i Mede Pucića, do Pere Budmanija i Nike Bartulovića, stotine intelektualaca i političara bili su privrženi srpskoj državnoj ideji, iako nisu bili pravoslavci. Smatra se da je više od četiri stotine pripadnika dubrovačkog patricijata tokom 20. veka za sebe tvrdilo da su Srbi katolici.
Umesto da okupi štokavce, srpstvo je tokom jugoslovenskog eksperimenta izgubilo ijekavce. Izuzetak su činili Srbi u Bosni, koji su tokom devedesetih godina želeli da njihove zemlje budu prisajedinjene Srbiji, ali je i tom prilikom tadašnji predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić, izdao dekret kojim je određeno da zvanično narečje u Republici Srpskoj bude ekavica.
Tako je zatvoren pun krug. Jedan istorijski proces bio je završen. Ideja Velike Srbije ostala je neostvarena.

SVETINJE I GROBNICE
SKORO sve opozicione stranke u početku su tvrdile kako je stvaranje jedinstvene srpske države alternativa Jugoslaviji. Srpski pokret obnove zalagao se za stvaranje države čije su granice na jugu svetinje (na Kosovu i u Makedoniji), a na zapadu masovne grobnice (Jasenovac i Jadovno).
Demokratska stranka predlagala je u svom programu još 1997. "ujedinjenje srpskih zemalja". Pošto se srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini protivio otcepljenju ovih republika, za trenutak se činilo da je sa stvaranjem Srpske Krajine i Srpske stvorena velika srpska država (od Vranja do Petrinje i od Vukovara do Bara).
(Nastaviće se)