EKONOMSKI razlozi bili su veoma značajni za formiranje ideje o “Velikoj Srbiji” i Jugoslaviji. Beograd, prestonica Srbije, čije je oslobađanje trajalo pune šezdeset i tri godine (od 1804. do 1867), nalazio se na samoj granici s Austrougarskom, na dometu neprijateljske artiljerije, ograničen zlovoljom suseda.
Krajem 19. veka, u vreme kada je privredna sloboda zavisila od snage i veličine države i njenog pristupa otvorenom moru, Srbija i Švajcarska bile su jedine dve evropske države koje nisu izlazile na obalu mora. Garašanin je tvrdio da će se Srbija, ukoliko ostane u položaju u kom se nalazila sredinom 19. veka, kao u nekom kotlu postepeno skuvati prikleštena između moćnih i neprijateljski nastrojenih velikih sila.
Dolaskom radikala na vlast, posle 1903. godine, obnovljeni su napori na stvaranju balkanskog saveza i ujedinjenja Jugoslovena. Radikali, ranije zagovornici zajedničke države s Bugarskom, koji su u vreme Srpskobugarskog rata iz 1885. sakupljali dobrovoljce protiv režima kralja Milana, teško su napuštali zamisao o stvaranju velike južnoslovenske države od Alpa do Crnog mora. Tek nemogućnost da se postigne sporazum s Bugarskom i Drugi balkanski rat, u kom je sudbina vardarske Makedonije rešena u korist Srbije, okrenuli su ih u potpunosti ka Zapadu.
Radikali su smatrali da bi Jugosloveni mogli da stvore veliku jedinstvenu državu po ugledu na Nemačku i Italiju. Dužnost Srbije trebalo je da bude da izvrši ulogu Pijemonta ili Pruske. Tvorci srpske spoljne politike verovali su u narodno jedinstvo i neminovnost stapanja "tri plemena" - Srba, Hrvata i Slovenaca - u jednu naciju. Alternativa stvaranju Jugoslavije nije uzimana ozbiljno u obzir. “Velika Srbija” i Jugoslavija, za tvorce srpske politike, ali i za evropske diplomate, bile su isto, baš kao što su Velika Pruska i Drugo nemačko carstvo bili različiti samo u semantičkom pogledu.
Uoči balkanskih ratova Srbija je kao svoje ciljeve na jugu istakla oslobođenje Kosova i Vardarske doline. Ekonomski, ovi ciljevi mogu se svesti na izlazak na Jadransko more i uspostavu zajedničke granice s Grčkom.
Ipak, do izbijanja Prvog svetskog rata Srbija nije sačinila jasan nacionalni program. Samo neki spoljnopolitički potezi ukazivali su na pripremu Srbije za ujedinjenje jugoslovenskih zemalja. Tako je 1914. godine, samo godinu dana pošto su Srbija i Crna Gora dobile zajedničku granicu, započeo proces ujedinjenja dve države.
Početkom 1914. dovršeni su i pregovori o konkordatu između Vatikana i Kraljevine Srbije. Zanimljivo, pregovore je vodio austrougarski državljanin, katolik Lujo Bakotić.
Početkom Prvog svetskog rata, Niškom deklaracijom iz decembra 1914. Skupština Srbije odredila je i, što je bilo neuobičajeno, objavila, državne ratne ciljeve. Kraljevina Srbija, kojoj su 1913. prisajedinjeni Kosovo i Makedonija, trebalo je da se ujedini sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Austrougarske. Granice nove države precizno je odredio poznati geograf i antropolog Jovan Cvijić. Okvirno, one su od reke Mureša u Banatu išle na severozapad do Baje, a odatle Dravom do Klagenfurta i Soče.
Do 1918. godine, pod pritiscima da ustupi deo Makedonije Bugarskoj, srpska vlada je odbijala svaki sporazum kojim bi Austrougarska bila sačuvana, jugoslovensko pitanje zatvoreno, a stvorena “Velika Srbija”. U septembru 1915. godine, uoči Austronemačke ofanzive na Srbiju i stupanja Bugarske u rat, saveznici su za ustupke Srbije bili spremni da joj obećaju stvaranje “Velike Srbije”: države kojoj bi bili prisajedinjeni Bačka, Slavonija, Bosna, Hercegovina, Dalmacija do Splita i primorje do Konavala i od Ulcinja do Lješa. Naposletku, Srbiji je u izgled stavljeno i ujedinjenje s tako u potpunosti teritorijalno okruženom Crnom Gorom.
Srpska vlada je uporno odbijala bilo kakvo rešenje osim ujedinjenja svih Jugoslovena. Jedina nedoumica, koja je postala očigledna tek u drugoj polovini rata, bilo je pitanje unutrašnjeg uređenja buduće države. Posle izlaska Rusije iz rata, Srbija je izgubila moćnu zaštitnicu. Odatle spremnost njene vlade da popusti zahtevima emigrantskog Jugoslovenskog odbora. Krfskom deklaracijom iz 1917. dogovoreno je da ujedinjena jugoslovenska država bude monarhija pod dinastijom Karađorđevića, ali da tradicionalne oblasti zadrže izvesni stepen autonomije.
Ipak, 1918, u vreme talasa komunističkih revolucija širom istočne Evrope i potpunog kolapsa državne vlasti u jugoslovenskim zemljama Austrougarske, oko Nemačke i Sovjetskog Saveza stvoren je pojas unitarnih država. Pored velikih sila, i zvanična Srbija bila je i dalje naklonjena centralističkom uređenju buduće države.
Ako je “Velika Srbija” ikada bila blizu ostvarenja, bilo je to krajem novembra 1918. godine. U očekivanju ujedinjenja, Velika skupština Vojvodine i Velika narodna skupština Kraljevine Crne Gore proglasile su neposredno ujedinjenje s Kraljevinom Srbijom. I narodna veća širom Bosne i Hercegovine najavila su samostalno prisajedinjenje. Ipak, zvanična Srbija nije ohrabrivala ovakve odluke.

AMPUTACIJA DRŽAVE
NEPOTVRĐENA anegdota govori da je jedan od zagovornika centralističkog uređenja i prvi čovek Samostalne demokratske stranke Svetozar Pribičević, u razgovoru s kraljem Aleksandrom 1928. godine, sprečio amputaciju delova Hrvatske (približno na liniji Karlobag-Karlovac-Ogulin-Sisak-Virovitica), argumentom koji je do danas postao kredo politike Srbije:
"Veličanstvo", navodno je rekao, "vi biste bili prvi vladar koji pokušava da smanji, umesto da gleda da poveća svoju državu!"
(Nastaviće se)