Apel ruskom caru

ZBOG teške situacije u kojoj se nalazila srpska vojska, Nikola Pašić je već 11. decembra zvanično zatražio da se, prema sugestiji vojvode Putnika, sva vojska najhitnije evakuiše iz Albanije u Solun, ali su saveznici izjavili da nisu u mogućnosti da obezbede sredstva za njeno transportovanje. Pod izgovorom male dubine mora ispred severnih albanskih luka (Drač, Medova) i ugroženosti od austrijskih podmornica, Englezi su predložili da Srbi preduzmu pokret suvim u pravcu Valone, gde je bilo lakše organizovati njihovo snabdevanje preko velikog valonskog pristaništa.
Pošto je trebalo, dakle, da iznemogle trupe iz okoline Skadra prevale preko 200 km peške kroz močvarne i besputne predele, Srbi su se usprotivili ovom predlogu. Ali kako je sredinom meseca došlo do daljeg pogoršanja situacije zbog kapitulacije crnogorske vojske i prodora austrougarskih trupa u pravcu Skadra i bugarskih trupa prema Elbasanu, srpska vlada i Vrhovna komanda su 18. decembra dale saglasnost da se vojska uputi u južnu Albaniju, ali morem.
Međutim, Italija, koja je ranije trebalo da se angažuje u snabdevanju Srba je u dogovoru sa Velikom Britanijom, predložila da srpske trupe podmaršuju u oblast Valone radi veće bezbednosti konvoja za snabdevanje, pa je “odbila da učestvuje u upućivanju odreda za zaštitu pravca povlačenja ako Srbi budu išli suvim” i “izjavila da ne može da obezbedi njihov transport morem, čak ni delimično, od Medue do Valone”, a zatim se najenergičnije usprotivila da se Srbi približe Valoni na 80 km, gde je počinjala njihova interesna zona, strahujući da bi ulazak Srba u tu oblast ugrozio njihove pozicije u Albaniji. Takav stav Italije pretio je katastrofalnim posledicama po srpsku vojsku, budući da su Italijani, prema francusko-italijanskom sporazumu od 10. maja 1915. imali glavnu komandu nad pomorskim operacijama u Jadranskom moru.
U takvim okolnostima, regent Aleksandar obratio se 16. decembra ruskom caru Nikolaju II i upoznao ga da, usled nebrige saveznika, srpskoj vojsci preti najstrašniji svršetak.
U svom telegramu regent Aleksandar je naglasio da srpsku vojsku, posle jezivog povlačenja preko albanskih i crnogorskih planina, na Primorju nije dočekalo ništa od onoga što je obećano od strane saveznika, moleći za njegovu intervenciju da se vojska “spasi od sigurne smrti” i da se brodovima preveze na “bezbedno mesto nedaleko od granica Srbije (najbliže u okolini Soluna)”. Telegram se završava sledećim rečima: “ja se nadam, da će ovaj moj apel naići kod V. I. Veličanstva, koji se uvek očinski starao za Srpski narod i da će intervenisati kod Saveznika, da spase srpsku vojsku od katastrofe, koju nije zaslužila, a koja predstoji”.
Na apel regenta Aleksandra ruski car je uputio telegram “Njegovom Kraljevskom Visočanstvu Prestolonasledniku Aleksandru” 22. decembra 1915. godine u kome se kaže: “Sa osećanjem bola, ja sam od skora pratio odstupanje hrabre srpske vojske u Albaniju i Crnu Goru. Izjavljujem Vašem Kraljevskom Visočanstvu moje iskreno divljenje pred veštinom sa kojom je ona pod Vašim rukovodstvom odolevala svim teškoćama, odbacujući napade svuda brojno nadmoćnijem neprijatelju. Saglasno mojim naredbama, ministar spoljnih poslova više puta je pozivao Saveznike, da preduzmu mere za osiguranje morskog puta u Jadranskom moru. Zahtevi ovi biće obnovljeni i ja se nadam da će slavnoj vojsci Vašeg Visočanstva biti data mogućnost da se evakuiše iz San Đovanija di Medua. Ja verujem tvrdo, da će se ona skoro oporaviti od preživelih teškoća i ponovo uzeti učešće u borbi sa opštim neprijateljem. Pobeda nad neprijateljem i Vaskrs Velike Srbije biće Vama, bratskom Srpskom Narodu uteha za sve što ste preživeli. Nikolaj”.
Telegrami razmenjeni između suverena Srbije i Rusije predstavljaju razdelnicu između života i smrti srpske vojske u albanskom primorju. Naime, ruska vlada je 19. decembra izjavila da će staviti u pitanje i sam savez sa zapadnim saveznikim državama ako se odmah ne učini sve da se spase srpska vojska.
Reagujući na ultimativni zahtev Rusije, Francuska je već 21. decembra predložila da tri vlade izvrše demarš u Rimu sa zahtevom da se odobri privremeni smeštaj Srba kod Valone. Francuska vlada je urgirala da njena specijalna vojna misija na čelu sa generalom Mondezirom što pre krene u Albaniju da koordinira rad sa srpskom Vrhovnom komandom i vladom u pružanju pomoći oko zbrinjavanja srpske vojske. U isto vreme Francuzi su izneli predlog da se razmotri da se Krf predvidi kao sledeća etapa za oporavak Srba dok se konačno ne odluči o njihovoj daljoj upotrebi, s tim da će dati svoje brodove za njihov transport.
Londonska vlada je najpre prihvatila predlog, ali se 26. decembra usprotivila u pitanju izbora Krfa pod izgovorom da to “ne dovede do diplomatskih komplikacija sa Grčkom”. Tada se francuska vlada odlučila da se Srbi upute u Bizertu. Ali kako je ukrcavanje na veći brod moglo da se obavi jedino u Valoni, trebalo je da prođe desetak dana da prvi srpski vojnici, posle ukrcavanja u Draču na francuske lađe, krenu direktno za Afriku, pa je odlučeno da konvoj iz Drača bez prekrcavanja otplovi 6. januara 1916. godine direktno u Bizertu.
Međutim, kako je u to vreme gotovo sve brodovlje bilo angažovano za evakuaciju ekspedicionog korpusa sa Galipolja i za upućivanje u Solun teške artiljerije i materijala namenjenog za organizaciju solunskog utvrđenog logora, gde su se prikupljale francusko-britanske snage posle povlačenja iz Makedonije, prenos srpske vojske u Bizertu pokazao se kao neizvodljiv, jer bi za prevoz u malim konvojima i na velikoj udaljenosti bilo potrebno mnogo vremena koje se meri mesecima, pa su se Francuzi ponovo vratili na ideju o zaposedanju Krfa.

OPERACIJA KRF
Jedan odred francuske vojske se 11. januara iskrcao na Krf. Taj odred pod komandom poručnika fregate Avia uplovio je u krfsko pristanište noću u 2.30 na tri krstarice sa ugašenim svetlima. Iskrcavanje je izvršeno iznenada i bez otpora. Štaviše, narod je mirno dočekao francuske vojnike. Već do 10.30 odred je zaposeo glavne tačke u gradu. Četiri dana kasnije odred je potčinjen šefu francuske misije kod srpske vojske generalu Mondeziru.
Grčka vlada je uložila protest zbog vojnog zaposedanja Krfa bez saglanosti vlada Nemačke i Austrougarske (!) koje su pored Francuske, Velike Britanije i Rusije, takođe bile garanti neutralnosti Jonskih ostrva i suvereniteta Grčke. Grčkoj vladi je saopšteno da će okupacija ostrva biti privremena.
(Nastaviće se)

Regent Aleksandar Karađorđević