Pre nego će “u pet po podne” početi Lorkine svečanosti, u selu Fuente Vakeros sreo sam lokalnog pesnika Eduarda Kastra, koji je svoje relativno mlade godine prikrio gustom, crnom bradom.
“Dok nisam prvi put otišao u inostranstvo, priča on, ja sam o Lorkinoj smrti jako malo znao. O tome se u Španiji malo pričalo, a još manje pisalo. Njegove knjigu su ovde retko štampane, još ređe je bilo njegovih komada u pozorištima. Njega ovde nije bilo u čitankama, a onih dvadesetak knjiga koje su se u svetu pojavile na temu njegovog ubistva, ovde nismo mogli da kupimo. Tek kada sam prvi put prešao granicu, a to nije bilo davno, saznao sam detalje “zločina u Granadi”.

Besmrtna poezija

Fijesta “u pet po podne” počela je na prašnjavoj raskrsnici između Lorkine kuće i kafane “Trebol”. Skupilo se oko deset hiljada ljudi. Nema nikog od Lorkine porodice. Neki su pomrli, a neki su još u inostranstvu. Skup je održan u prisustvu mnogobrojnih policijski patrola i uz naređenje lokalnog guvernera da sve mora biti završeno za pola sata.
Prvi je govorio andalužanski pesnik Hose Gevara Ladron. Pre nego će početi da govori, pozvao je prisutne da minutom ćutanja odaju počast mrtvom pesniku. A onda je rekao:
“Neka ovo bude poslednji minut ćutanja o pesniku Garsiji Lorki”.
A onda se na govornicu popeo moj poznanik Eduardo Kastro:
“Pesnika je nemoguće ubiti. Da bi pesnik zaista bio mrtav, morale bi da se dese dve stvari - da se pesniku oduzme život i da se njegove pesme zaborave. Lorki su život oduzeli, ali su njegove pesme žive i sve se bolje čuju.
Pola sata kasnije, neko je preko zvučnika upozorio da je “30 minuta isteklo” i da narod mora da se raziđe.
I dok su ljudi, nevoljno i gunđajući, odlazili, prilazi mi pesnik Ladron i kaže dok mu plamsa vatra u očima:
“Napišite da je danas u rodnom selu Garsije Lorke, pod nadzorom policije i u prisustvu straha, održana narodna svečanost u spomen na tragičnog pesnika. I dodajte još i to da je na svečanost došlo 10.000 Španaca, koji se danas tako silovito udaraju u grudi, a decenijama su, kao gušteri, ćutali, ne dajući glasa od sebe...”
Kad sam se posle vraćao iz Fuente Vakerosa, putujući preko Andaluzije, plave od maslina, usnule od sunca i pijane od vina, osećao sam kako se oslobađam onog pitanja - otkud toliki pesnici u Andaluziji.
“Znate li, kaže mi Ladron, da u Andaluziji čovek može da umre od pesme i od ljubavi. To nigde nema.”

Kobna sudbina

Ta Andaluzija, usnula i ustreptala, iskrvavljena i raspevana, srećna i tragična, sva je u Lorkinim pesmama, sav je Lorka u njoj. U njegovoj poeziji, ispisanoj krvlju i mastilom, uz pritajeni šum Gvadalkivira i setni zvuk gitare, utkani su večni glasovi Andaluzije, drevne i čudesne zemlje, u kojoj krv, ljubav i pesma struje otkako su ljudi stigli na obale Gvadalkivira.
U toj zemlji noćništva i flamenka, u kojoj ledeno sečivo noža sevne isto tako lako kao što nastane pesnički stih, noći su potisle dane iz života ljudi, a mesečina je postala sunce Andaluzije.
Na tom tlu, ovde u Granadi, najčarobnijem od svih gradova u Andaluziji, nastalo je Lorkino delo, tu je on ugledao svetlo dana, tu je skončao svoj mladi život. Kada čovek upozna Lorkinu Granadu, lakše mu je da shvati onaj bolni i čuveni stih Lorkinog saputnika i školskog druga Rafaela Albertija:
“Nikada nisam bio u Granadi...”
Alberti nije stigao da sa Lorkom ode u Granadu, onda ga je Franko oterao u izgnanstvo, a samo je ostao, kao bolna rana taj njegov čuveni stigh: “Nikada nisam bio u Granadi”.
Ali, o Lorkinoj Granadi niko nije napisao lepše stihove od onog anonimnog pesnika, koji je, idući ulicama tog grada, primetio da jedna gospa prolazi pored slepca, ne udelivši mu ništa:
“Daj mu milostinju,
ženo.
U životu nema
teže kazne
nego biti slep
u Granadi”.
Sledeći tragove njegovog života i njegove smrti, posebno me je zaintrigirala njegova kobna sudbina. O njegovim pesmama sam znao puno, o njegovoj smrti malo. Njegovo pogubljenje je, sumnje nema, bilo najtragičnija pesnička smrt 20. veka. Njegova Granada se pročula i po tome, a ne samo po njegovim pesmama i po svojoj lepoti.
I danas, ljudu u Granadi su podjednako zaokupljeni i Lorkinim delom i njegovom smrću. Lorkina smrt je bila nešto više od tragične kobi pesnika. Ona je svojom simbolikom i apsurdom zločina, označila tragičnu sudbinu španskog naroda, koji se prvi u Evropi digao protiv fašizma, a poslednji se od njega oslobodio.

STRAH OD RATA
Onog dana kada su Lorku odveli u komandaturu grada, a bio je 16. avgust 1936, on sam, niti iko iz njegove porodice nije znao šta se dešava sa njegovim zetom, socijalistom Manuelom Fernandesom Montesinosom, koji je do Frankove pobune bio gradonačlenik Granade. On je bio uhapšen, ali onog dana kada je Lorka odvođen u poliiciju, niko od njih nije znao da je u zoru tog istog dana Montesinos streljan na obroncima planine Alfakar.
Pre nego će ga odvesti, neko od ukućana je govorio Lorki da beži na drugu stranu fronta.
“Da idem u rat, govorio je Lorka sestri Končiti, pa zar ti mene možeš zamisliti kao vojnika? Sačuvaj bože. Ili mene sa pištoljem u ruci. Ni govora. Pa, ja umirem od straha kada čujem pucnjavu, a kamoli da ja pucam.”
Lorka očigledno nije bio od one sorte Španaca koji vole da se junače i koji ne umiru od straha.
Ništa mu nije vredelo. Ubili su ga golorukog i prestravljenog od vrtloga ratne nemani.
(Nastaviće se)