PRVA svečanost povodom godišnjice Lorkinog rođenja održana je u Granadi 5. juna 1976. godine, „u pet po podne“.
U Fuente Vakeros, na domaku grada, stigao sam u podne. Vrela jara pritiskala je granadinsko polje preko kojeg vodi put u Lorkino rodno selo, udaljeno od varoši dvadesetak kilometara. Pozadi ostaje Granada, lepa i bela kao sva andalužanska naselja, prislonjena uz poslednje obronke Sijera Nevade.
Na samom ulazu u selo, postavljena je tabla na kojoj piše:
„Fuente Vakeros - rodna kolevka pesnika Federika Garsije Lorke.“
I tabla i slova na njoj odišu svežinom. Mora da je sve to tu postavljeno ovih dana.
Zaustavio sam se ispored kafane „Trebol“, usred sela. Lorkina rodna kuća nalazi se nekoliko koraka dalje. Vrelo je. Na ulicama nema nikoga. Nekoliko parkiranih automobila, napušten traktor i tri olinjala žuta psa na trotoaru. To je sve što se moglo videti ispred ulaza u pesnikovu kuću.

Meštani u čudu

NA fasadi Lorkine rodne kuće nova spomen-ploča. Domaćin mi priča da su to uradili ljudi iz opštine pre desetak dana. Dojurili su kolima, izvadili spomen-tablu iz gepeka i zakovali je na čeoni zid zgrade. To je prva spomen-tabla koju je pesnik dobio u Španiji. Na njoj piše:
„Opština i građani sela Fuente Vakeros, velikom pesniku Federiku Garsiji Lorki, slavi španske literature, koji se rodio u ovoj kući, čiji bolni gubitak žale deca njegovog naroda.“
Verovatno u žurbi da bi nešto za Lorku uradili pre nego što to učine drugi, opštinski činovnici su na toj tabli napravili i gramatičku grešku, pa je ispalo da se onaj „bolni gubitak“ odnosi na kuću, a ne na pesnika.
Slavni Andalužanin se rodio na spratu ove skromne i u belo okrečene kuće. Sada u njoj živi jedna porodica iz sela, koja poslednjih meseci ne može da dođe sebi od čuda otkud toliki svet na njihovim vratima.
„Ovde od tog pesnika nije ostalo ništa“, kaže mi ljubazni domaćin Gabrijel i dodaje: „Mi o njemu, senjor, ne znamo ništa, nismo ga nikada videli, nismo ništa od njega čitali.“
A kad se malo pribrao, izražava još veće čuđenje:
„Dolaze i Japanci! I samo slikaju.“
U kafani „Trebol“, preko puta, opkupilo se dosta sveta. Pričljivi Andalužani ispijaju hladno pivo i govore o „Lorkinoj fijesti“, koja počinje predveče.
Na zidu ogromna Lorkina fotografija, izbledela i sa tragovima muva na staklu. Ispod nje, neki lokalni umetnik krupnim slovima je ispisao poznate Lorkine stihove:
„Ako umrem,
ostavite prozor otvoren.“

Skidaj sliku

KONOBAR Manolo, jedan od dvojice vlasnika kafane, ciganski crnpurast i kočoperan, priča da su mu taj Lorkin portret i stihovi ispod njega u proteklim godinama zadavali dosta muke.
„Ali, senjor“, kaže Manolo i snažno se udara šakom po grudima, „Lorka je ostao tu gde ga sada vidite. Ako ne verujete, pogledajte...“
I skide čovek sa zida Lorkinu sliku, a ispod nje ostade beo kvadrat zida, što je znak da ona tu stoji bar od poslednjeg krečenja.
„Kad sam prvi put stavio Lorku na zid“, kaže Manolo, „već sutradan stigoše dvojica iz ‘Civilne garde’. Prislonili se uz šank, naručili pivo, gledaju po kafani i kažu:
- A ko je tebi, kurvin sine, dozvolio da ovog ‘mriku’ (pedera, primedba autora), okačiš o zid?
- Niko - kažem ja, a vidim da je đavo odneo šalu.
- E, pa onda skidaj - kažu oni.“
„Obrišem ja lepo ruke, skinem sliku i odnesem je iza šanka, a posle kada je njihov auto zamakao preko granadinskog polja, ja Lorku ponovo na zid. I častim celu kafanu pivom. Posle oni opet dođu, a ja sliku iza šanka. I tako godinama. Oni skinu, a ja vratim... Sada, srećom, nema više skidanja.“
Seljani Fuente Vakerosa, koji su decenijama ćutali, sada su se odjednom setili da je njihovo selo „kolevka“ slavnog pesnika, pa se sada svi utrkuju da daju svoj doprinos njegovom „uskrsnuću“, mada nikome nije jasno da li će vlasti dozvoliti da se pronađe pesnikov grob i da se on, konačno, sahrani kako treba i da dobije hrišćansko obeležje iznad svoje večite kuće.
„Još ćemo mi to čekati“, kaže mi pesnik i Lorkin drug Rafael Alberti. „Biće potrebno mnogo vremena da Španija iskopa i sakupi kosti svoje dece, kosti koje su rasturene i zaturene po celoj zemlji, i bar na pola sveta. Biće to mučan posao za nekrofile. Ali, prvo treba sačekati da se Franko ohladi...“

A FEDERIKA - NEMA
ČUVENI španski kompozitor svetskog glasa Manuel Falja živeo je u vreme Lorkine smrti u Granadi. Zatvoren u svojoj kući, skoro da nije izlazio na ulice, kojima je već počela da teče krv.
Kada su mu 19. avgusta javili da je pre tri dana uhapšen pesnik Lorka, Falja je znao da to ne sluti na dobro. Uzeo je štap i lomnim koracima krenuo ka lokalnom štabu Falange, gde su ga cenili, mada on nije delio njihove ideje.
Kad je ušao u zgradu svi su bili uzbuđeni i začuđeni.
„Šta je sa Lorkom?“, zapitao je kompozitor.
Lokalni šef Falange je rekao da ne zna, da je to u nadležnosti komandanta mesta Valdesa, ali da će se odmah raspitati. Posle desetak minuta falangista se vratio.
„Kasno ste stigli, maestro, Lorka je prošle noći streljan...“
Utučen i slomljen, Falja je ustao i tihim koracima se zaputio u grad. Stigao je u kuću Lorkinih. Oni nisu ništa znali o kobnoj sudbini pesnika. I bili su toliko uvereni da će se on svakog časa pojaviti, da Falja nije imao snage da im kaže šta se zbilo, da ga uzalud čekaju.
(Nastaviće se)