MOJ prvi direktni kontakt sa fascinantnom temom Lorkine smrti, desio se u Madridu, u proleće 1976. godine, nepunu godinu posle Frankove smrti, u vreme kada je počela da se budi ona druga Španija, a njena prognana deca da se vraćaju u domovinu.
“Odlazite li nekada na koridu?”
Čovek koji mi je postavio ovo nenadano pitanje, a tek smo se bili upoznali, zove se Fransisko Garsija Lorka. Sem možda po živim andalužanskim očima, u ovom starom gospodinu koji više liči na trgovca nekretninama nego na intelektualca, nikada ne biste prepoznali rođenog brata slavnog Federika Garsije Lorke.
Fransisko je tek stigao iz Amerike. Tamo je bio u izbeglištvu, tamo žive njegova deca i deo porodice Lorka. Otišao je iz Španije pre četiri decenije. Vratio se sada kada generala Franka nema više među živima i kada su mnogi počeli da se vraćaju u domovinu.

Verzije smaknuća

Pronašao sam ga preko zajedničkih poznanika u jednom madridskom hotelu i požurio da sa njim razgovaram pre nego krene u rodnu Granadu. Tamo sada mnogi kreću, jer Lorka više nije tabu tema. Čak se slobodno piše i o njegovom smaknuću i njegovom grobu bez ukopa.
Znate zašto vas pitam da li idete na koridu, kaže mi Fransisko, koga zovu Pako. Zato što ćete onda lakše shvatiti i razumeti kako je umoren moj brat. Federika su ubili kao bika. Polako, uz odbrojavanje, mučenički. Tako je i sa bikovima u areni: bore se tobože na smrt i na život, a da njihov život šanse uopšte nema...”.
Korida na koju sam, svakako, išao ime je za borbu sa bikovima. Ona se skoro svakog nedeljnog popodneva organizuje u arenama španskih gradova. Bikove zaista ubijaju sporo, nemilosrdno, u fazama, uz treštave zvuke muzike i ritualno ljudsko kočoperenje.
Ta borba sa bikom traje dvadesetak minuta, a završava se smrtnosnim zamahom toreadorovog mača, koji za izmučenog, iskrvarenog bika, koji se jedva drži na nogama, dođe maltene kao samilost.
Kad sam razgovarao sa Lorkinim bratom Pakom u Madridu je bila u toku fijesta “San Isidro“, najveći spektakl borbi za bikovima u svetu. Dvadeset dana uzastopce, svakog dana “tačno u pet po podne”, kako je pevao i Lorka, u monumentalnoj areni “Las Ventas” toreadori ubijaju šest bikova zaredom.
Dogovorio sam se sa Pakom da idemo zajedno na koridu, a potom, početkom leta kada pada četrdeseta godišnjica Lorkine smrti, da krenemo u Granadu da tražimo pesnikov grob, u čemu bi mi Federikov brat mogao biti od profesionalne koristi, jer on tamo ima rođake i zna neke ljude koji su se, makar krišom, bavili temom pesnikove smrti.
Bio je maj 1976. godine. Prva godina bez Franka. Idućeg meseca pada i 78. godišnjica pesnikovog rođenja. U njegovoj Granadi već se pripremaju da organizuju tim povodom svečanosti, prve otkako je pesnik ubijen. Četrdeset godina je proteklo u opštem muku na temu Lorkinog smaknuća. O tome se nije smelo govoriti, ni pisati.
Istina, bilo je napisa i ranije, ali onih koje je diktirao Frankov režim. U prvim godinama posle sloma španske republike i pobede fašizma, Frankov režim je lansirao laži o Lorkinoj smrti: da je pogunuo “u borbama koje su vođene u Granadi u prvim danima građanskog rata”, da su ga u Madridu “ubili crveni”, pa sve do one ogavne verzije da je Lorka ubijen u lokalnom obračunu homoseksualaca!

Vesti iz novina

SADA bi svi da slave pesnika. Povodom godišnjice pesnikovog rođenja u Granadi su tog proleća pripremane dve manifestacije. Grupa levih intelektualaca, uz podršku poluilegalnih socijalista i zabranjenih komunista, dakle oni koji su pod Frankovim režimom morali da ćute, hteli bi sada da okupe narod u Lorkinom rodnom selu Fuente Vakeros.
U međuvremenu javile su se i gradske vlasti Granade. Osećajući da su vremena počela da se menjaju i da je sada trenutak kada treba uskakati u nove političke kočije i prati obraz, i opštinske vlasti Granade su hteli da obeleže Lorkinu godišnjicu.
“Ja na tu drugu, državnu svečanost neću ići”, kaže mi Fransisko Lorka. Neka vlasti prvo objasne kako je Federiko ubijen, gde se nalaze njegove kosti, neka španskom narodu bar sada kažu kako se zbio “zločin u Granadi”, pa tek onda neka pesniku odaju počasti. Četrdeset godina su ćutali, a nije da su baš uvek morali da ćute. Neka bar sada progovore...”
Fransisko se raspalio. Sijaju svom žestinom njegove crne oči, a reči dobijaju ubrzanje, što je tako karakteristično za temmperamentne Špance. Međutim, teško i isprekidano govori. Dugi boravak u Americi, cele četiri decenije, otvrdnuo je i usporio njegov španski jezik.
Niti su vlasti iz Granade tog proleća išta progovorile o pesnikovoj smrti, niti je moj sagovornik i nesuđeni saputnik za Andaluziju Fransisko Garsija Lorka stigao da ode u rodnu Granadu, bratu na pomen.
Dve nedelje posle tog našeg razgovora u Madridu, iznenadila me sitna vest u španskim novinama da je brat slavnog pesnika iznenada umro u Madridu. Pokosio ga je infarkt.
Otišao je u grob sa još jednom nezaceljenom ranom na duši: nije stigao do Granade.
Za razliku od onih hiljada i hiljada drugih Španaca, koji su kosti ostavili u izgnanstvu, u belom svetu, on je bar uspeo da vidi Španiju i da tu nađe večni počinak. A u Granadu nije stigao.

I FRANKO LAŽE
U GODINAMA za vreme i posle građanskog rata, frankisti su lansirali lažne verzije o Lorkinoj smrti. Lagao je čak i generalisimus Fransisko Franko.
Kada ga je pri kraju 1937. godine zapitao meksički novinar zašto streljaju pesnike, Franko je odgovorio:
“Mi nismo streljali nijednog pesnika! Otkud vam to.? Ali, ono što bi moglo biti istina u ovom slučaju, jeste to da je na početku građanskog rata u Granadi situacija bila haotična i da je moguće da je pesnik život izgubio u tim neredima, što je normalno za svaki rat.”
Kasnije, kada je istina počela da se probija u svet, Frankov ministar spoljnih polova Serano Sunjer pokušao je da objasni da je pesnikova smrt bila “incident”, da su za nju odgovorni “nekontrolisani elementi” iz redova Frankove fašističke vlasti. “To je bio idiotski zločin, naglasio je Sunjer. To nam je nanelo veliku štetu. Lorka je bio veliki pesnik. Sa tim zločinom naše vlasti nemaju nikakve veze. Njega su ubile individue koje su delovale za sebe, mimo bilo kakvog odobrenja vlasti”.
Ništa im to nije vredelo. Istina o “zločinu u Granadi” već se probila u svet.
(Nastaviće se)