KAO u onoj priči Garsije Markesa "Hronika najavljene smrti", sudnji čas Garsije Lorke se vrteo oko njegove glave kao sudbinska spirala smrti koju nikakva sila ne može i neće zaustaviti.
Nalazeći se u roditeljskoj kući "Uerta de San Visente", na desetak kilometara od Granade, pesnik je na početku tih avgustovskih dana 1936. godine savršeno dobro shvatao da se opasnost nadvila nad njim i da je pitanje dana kada će se pojaviti agenti novog režima i odvesti ga. Na to ga je opomenula i sudbina njegov zeta Manuela Fernandesa Montesuinosa, koji je uhapšen odmah posle prevrata i ubrzo će se pokazati da iz tog zatvora neće izneti živu glavu.
Lorka je zato odlučio da ode iz te kuće pre nego bude kasno.
Ali, gde da ode. Da se vrati u Madrid je bilo nemoguće, a da ide na "drugu stranu" fronta nije hteo, jer ni u tome nije video nikakvog spasa. Onda se prisetio svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa, koji se vratio u Grandu u isto vreme kada i on, ali on nije bio u opasnosti, jer je bio dobro pozicioniran u redovima lokalne Falange, kao uostalom i dvojica njegove braće. Zabeleženo je da je jedan od braće bio i šef lokalne falangističke organizaacije. Tamo bi mogao da bude bezbedan. Telefonirao je Rosalesu i ovaj je odmah došao u kuću Lorkinih.

Gde je Lorka?

KAKO će kasnije ispričati sam Luis Rosales, u kući Lorkinih je održano savetovanje o tome šta da se radi sa Federikom. U većanju su, pored pesnika, učestvovali Lorkini roditelji, sestra Končita i sam Luis Rosales.
"Razgovarali smo o tome, priča Rosales, da ja prebacim Lorku na drugu stranu fronta, kod "crvenih", jer ja sam to onda mogao. Prebacivao sam i druge. Federiko je to kategorički odbio. Bila je zatim ideja da on ode u kuću čuvenog španskog kompozitora Manuela Falje, koji je onda živeo u Granadi i koji je bio nedodrljiva institucija. Lorka je i to odbacio, jer je imao neke neprijatelje i nije se osećao najsigurnije. I tako smo uradili. Preselio se kod nas, mislim 8. avgusta i tamo je ostao sve do 16. avgusta."
Nekoliko dana pošto se sklonio kod Rosalesa, u kući Lorkinih roditelja pojavila se frankistička patrola koju je predvodio onaj neizbežni Ruis Alonso.
"Gde je Lorka, gde ste ga sakrili?", grmeo je sa vrata. Lorkina sestra Končita je odgovorila da je otišao, da se, kao i mnogi drugi, sklonio iz Granade, ali da ne zna kuda. Alonso je zapretio da će ubiti Lorkine roditelje, ako mu ne kažu kuda je pesnik otišao, ali je ipak napustio kuću. Vratio se sutradan i opet počeo da preti. Tada je Lorkina sestra Končita, da bi izbegla torturu nad roditeljima, rekla Alonsu da Federiko nije nigde pobegao, da je otišao u kuću svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa...
Za Ruisa Alonsa je to bilo dovoljno, mada bi on i njihove obaveštajne službe pesniku i bez toga ušle u trag. Braća Rosales su, inače, bili uvereni da će Lorku spastiti od hapšenja snagom svog autoriteta i svog pripadništva Falangi, a ne tako što će ga kriti.
Braća Rosales uopšte nisu krili da je Lorka u njihovoj kući. A i zašto bi. On je pesnik i njihov prijatelj, nije član nikakve političke organizacije, nije učinio ništa za šta bi nova vlast mogla da ga optuži.

Osećam krivicu

ALI, konci zavere su se pleli u vojnoj komandi u Granadi, kod zapovednika Valdesa i njegovih pomoćnika. Tamošnji centar moći je očigledno bio jači od onog koji su držala braća Rosales, mada su oni bili istaknuti falangisti.
Ruis Alonso, koji je bio u stalnoj operativnoj vezi oko hapšenja pesnika, ispričao je kasnije, ako mu je verovati, da ga je jednog dana vojni zapovednik Granade pozvao i rekao mu da ima za njega "specijalni zadatak", da ode u kuću braće Rosales i privede Lorku. Kako on objašnjava, preneo je poruku domaćinima braći Rosales da guverner traži da se Lorka privede radi informativnog razgovora i da mu se neće ništa desiti.
"Stvarno mu se neće ništa dogoditi?, pitao je jedan od braće Rosales, najmlađi Migel, koji se zatekao u kući.
"Neće" odgovorio je Alonso, mada je Migelu u tom trenutku moralo biti jasno da Ruis Alonso nije komptentan da na to pitanje odgovori.
Ipak su krenuli. Odveli su Lorku guverneru.
"Slutio sam da Alonso laže, ispričao je kasnije Migel Rosales. Ali, moram vam sada, toliko godine posle svega, reći da osećam krivicu zbog toga. Nisam imao muda onog kobnog dana da se suprostavim Ramonu Alonsu i sprečim odvođenje Lorke. Video sam oko kuće puno ljudi sa puškama. Uplašio sam se da će nas sve pobiti, moje roditelje, sestru, sve nas. Šta da uradim? Poneo sam se kukavički. Predao sam im Federika u ruke. Svakako, u onom trenutku nisam ni sanjao da ga vode da ga ubiju. Mislio sam sve ćemo srediti u komandaturi grada."
Kad je Luis Rosales tog 16. avgusta stigao uveče kući i čuo šta se desilo, zanemeo je od užasa, besan da neko uopšte može da vršlja i hapsi u njegovoj falangističkoj kući.
Iz istih stopa je sa braćom otišao u kancelariju guvrenera i vojnog zapovednika Hosea Valdesa Kuzmana. Nije ga bilo tamo. Lorku nisu mogli da vide.
Braća Rosales su sutradan opet otišli kod Valdesa. Ovog puta je bio u kancelariji. Pred ražešćenom braćom ostao je mrtav hladan.
"Garsija Lorka nije ovde, oveli su ga u zatvor. Videćemo šta se može učiniti. A vi se ne uzbuđujte previše."
Valdes ja slagao braću Rosales. Lorka je još bio u njegovim odajama i pod njegovom jurisdikcijom. Odatle je otišao u smrt u noći između 18. i 19. avgusta .

PRESUDA
PO jednoj verziji, koju su iskopali hroničari, o streljanju pesnika je ovako odlučeno.
Guverner Valdes je u noći 17. avgusta pozvao telefonom generala Kiepa de Ljana, jednog od najistaknutijih Frankovih sledbenika i zapitao ga šta da se radi sa pesnikom.
"Držim ga već dva dana uhapšenog. Šta da radim sa njim?"
Sa drugog kraja žice ležerno je odgovorio fašistički general:
"Šta da se radi, kažeš. Pa daj mu kafe. Daj mu puno kafe..."
Valdes je znao šta to znači.
(Nastaviće se)