U MADRIDU je tog leta 1936. godine situacija bila napeta. Dve Španije, sledeći valjda sudbinsku tradiciju, bile su podeljene i sučeljene. Mirisalo je na barut i na krv. Nacionalistička desnica, koja je crpila ideološku snagu iz profašističke Falange, spremala se da ruši Špansku republiku i da zemlju gurne na teren fašističke matrice, čiji su ideolozi i predvodnici bili Hitler i Musolini.
Španski pesnik Garsija Lorka, čija je slava već otišla u svet, nalazio se u proleće 1936. godine u Madridu. On nije bio član nijedne političke partije, ali je njegovo srce bilo na strani Narodnog fronta, leve, napredne koalicije, koja je u proleće te godine izvojevala izbornu pobedu nad snagama Nacionalne desnice.
Španske novine su zabeležile, u maju te godine, da je Lorka podržao inicijativu pesnika Antonija Maćada i potpisao manifest španskog Komiteta za svetski mir. Ništa sporno, mada su protivnici republike znali da je taj manifest antifašistički gest.
- Lorka nije bio militantno vezan ni za jednu političku partiju - ispričao je autoru ovih redova Rafael Alberti, jedan od takođe slavnih pesnika iz te generacije. - Ali, on se rado družio sa nama levičarima, odnosno sa intelektualcima koji su bili protiv fašizma. Bio je i na jednom skupu na kojem je učestvovao i Andre Malro, koji će se kasnije boriti protiv Franka na našoj strani. Ali, Lorka je za sebe tvrdio da je revolucionar. “Ja nisam političar, niti ću ikada biti”, govorio je. “Ali, ja sam revolucionar. Mislim da ne može neko biti istinski pesnik, a da nije revolucionar.”

Špijun u vozu

ALBERTI kaže da je Lorka bio protiv rata, ali ne samo za to što je bio pacifista, nego što se plašio rata i oružja. “Možeš li ti, Rafael”, govorio je Albertiju, “zamisliti mene sa puškom u ruci? Ja ne mogu”.
Ali, rat samo što nije počeo. Na drugoj strani se već sve više pominjalo ime genarala Fransiska Franka, čoveka koji bi mogao predvoditi pobunu. Na toj strani su već pravljeni spiskovi sumnjivih. Lorka je to znao. I hteo je da se skloni. Prva njegova pomisao je bila da ode u Mekisko, daleko od Španije i haosa. Imao je i povoda za to. Tamo je objavljena njegova nova knjiga poezije.
Lorkini roditelji koji su onda živeli u Madridu, otputovali su u Granadu 5. jula da se sklone ispred talasa nasilja koje je bilo sve vidljivije. U Madridu su tih dana pale prve žrtve atentata. Rat je bio sve neminovniji.
“Lorka je delovao uplašeno”, priča Alberti. “Nije znao šta će sa sobom. Mučio se u dilemi da li da ostane u Madridu, ili da nekuda ode. Od Meksika je odustao, a sve češće je pominjao odlazak u rodnu Granadu. Obećao sam mu još ranije da ću otići u njegovu Granadu, ali nije bilo prilike. Ni sada za to nije bilo prilike. Ja sam već bio jako angažovan na strani republike i hteo sam da se borim.”
Lorka se na kraju prelomio: “Rafael”, rekao je svom prijatelju 15. jula, “ja sam odlučio. Osećam da će ovde ulice početi da se pune leševima. Odlazim u Granadu i neka bude kako Bog odluči...”

Najava smrti

Brzo će se pokazati da Svevišnji nije bio na pesnikovoj strani, što nije ništa novo.
Da donese odluku o odlasku u Granadu, uticaja je sigurno imala i činjenica da je tamo na mestu gradonačelnika odnedavno bio njegov zet Montesinos, mada su njemu već tada, što Lorka nije morao znati, dani vladavine bili odbrojani.
Seo je na voz i krenuo u Granadu. A onda, u vozu, kao zloslutna utvara pojavio se Ramon Ruis Alonso, doskorašnji poslanik desnice iz Granade, čovek kojeg je Lorka znao više iz priča, nego lično, ali mu je bilo poznato da se od tog “čoveka-žbira” ničemu dobrom ne može nadati. Prekrstio se žurno i zatvorio u svojoj kabini, kao da želi da otera od sebe tog zlog čoveka.
Ubrzo će se pokazati da duh Ruisa Alonsa nije oteran i da će taj čovek odigrati kobnu ulogu u životu i smrti španskog pesnika.
Lokalni list “Ideal” objavio je 16. jula kratku vest: “Grandinski pesnik don Federiko Garsija Lorka nalazi se od danas u rodnoj Granadi.”
Tih dana prevrat je bio izvršen. Desilo se to 20. jula. Desne profašističke snage, predvođene generalom Frankom, oborile su vlast u Granadi. Tog istog dana uhapšen je Lorkin zet Fernandes Montesino, gradonačelnik Granade.
Još se u Granadi nije ratovalo, ali je ratna atmosfera vladala među ljudima. Niko više nije bio siguran, čak ni u svoj život.
Lorka se smestio u porodičnu kuću, koju su zvali “Uerta de San Visente”, u okolini Granade. Tu su bili njegovi roditelji i njegova sestra Končita sa porodicom.
Nedelju dana posle udara, u kuću su stigla dvojica nepoznatih ljudi. Pitali su da li tu stanuje Federiko Garsija Lorka, ali ga nisu odveli. Sutradan je stiglo anonimno pismo u kojem se kaže da se zna da je pesnik “ruski špijun” i da ga čeka smrt.
Neznanci su dolazili opet, maltretirali su porodicu, pretresali kuću, a kada je Lorka intervenisao, počeli su da ga tuku, uz pokliče: “Ćuti marikon”, što će reći - “ćuti pederu”.
Lorka je shvatao da se krug oko njega zatvara i samo je čekao da se na vratima “Uerte de San Visente”, pojavi ona utvara od čoveka Ramon Ruis Alonso, koji je tih dana radio kao šef za specijalne zadatke u novoj hunti u Granadi.
Valjalo je što pre spasavati živu glavu.
Ali, kako, gde, sa kime?

PERO I PUŠKA
LOKALNI hroničari su zabeležili i jedan indikativan detalj koji se zbio potkraj jula 1936. godine u sedištu lokalne falange. Razgovarali su Migel Rosales, brat pesnika Luisa Rozalesa, inače prijatelj Garsije Lorke, i već pomenuti Ruis Alonso, ona zlokobna senka od čoveka, koja je visila nad glavom pesnika dok je putovao vozom iz Madrida u Granadu.
Dotakli su se i Lorke. Ruis Alonso je rekao da Lorku treba uhapsiti, da je on opasan za ”našu stvar”, da ima uticaja među intelektualcima. Rozales je protestovao.
”Kako može Lorka biti opasan. Ja znam da je on izvan politike. On je samo pesnik i to veliki pesnik. On nikada neće uzeti oružje u ruke.”
”Pesnik jeste, ali on je za našu stvar mnogo opasniji sa perom, nego sa puškom u ruci”, odvratio je Alonso.
Bila su to vremena kada je Falanga izbacila u Španiji onu zlokobnu parolu: ”Smrt inteligenciji.”
(Nastaviće se)