ZAGOVORNICI prekopavanja masovnih grobnica na utrinama iznad Granade, uhvatili su se ovog leta za slučaj porodice učitelja Dioskora Galinda Gonzalesa, koja sada zahteva da se kopa. Njegovi potomci traže da im se omogući da svog dedu sahrane kako dolikuje svakom ljudskom biću.
I oni su se uhvatili za ime Garsije Lorke, jer je prema mnogobrojnim svedočenjima, pa čak i nekim pronađenim dokumentima, utvrđeno da je taj učitelj Galindo, u noći između 18. i 19. avgusta 1936. godine, doveden na stratište iznad sela Visnar zajedno sa Garsijom Lorkom i lokalnim toreadorom Fransiskom Galadijem. Bilo je nagađanja da je sa njima bio još jedan toreador, ali za to nema dokaza.
Jedan od najupornijih i najpouzdanijih istraživača smrti Garsije Lorke, Irac Jan Gibson, definitivno je utvrdio da su na strelište dovedena njih trojica zajedno - pesnik Lorka, učitelj Galindo i toreador Galadi. Oni su na taj “put bez povratka” odvedeni iz frankističke vojne uprave Granade, gde su stalno “zasedali” preki i vojni sud, ako je takvog suda uopšte i bilo. Bilo je to uoči ponoći između 18. i 19. avgusta.
Ni Gibson, niti iko drugi nije mogao da utvrdi da li su njih trojica, uoči streljanja, zadržani u vojno-policijskom prihvatilštu “Kolonija”, zgradi u kojoj su osuđenici čekali sudnji čas, koji je obično dolazio u cik zore. Odatle su u grupama odvođeni na strelište, ubijani i zatrpavani u plitko iskopane i improvizovene zajedničke grobnice.

Žrtve se broje

Granada je bila spokojno mesto u prvoj polovini 1926. godine. Na prolećnim izborima te iste godine desni Nacionalni front, koji su činili falangisti, budući frankisti i konzervativna desnica, potukla je Narodna koalicija, u kojoj su bili i socijalisti. Za gradonačelnika je izabran Fransisko Montesinos, koji je bio oženjen Lorkinom sestrom Končitom. U julu te iste godine, kada je Franko poveo pobunu protiv španske republike, Granada je brzo pala u ruke frankista i odmah su počele represalije. Pošto onda još nije bilo pravih i definisanih ratnih frontova, koji će zemlju potresati u naredne tri godine, frankisti su počeli krvavi obračun sa svima onima koji nisu bili sa njima, koji su bili sumnjivi i koji su nešto značili u Granadi. Na udaru su se našli intelektualci, sindikalisti, ugledni građani, advokati, profesori, lekari, studenti.
U tom talasu, koji je žestoko krenuo u avgustu, dakle, na samom početku građanskog rata, svake noći su ljudi odvođeni na streljanja. Američka spisateljica Helen Anderson, koja se tih dana zatekla u Granadi, napisala je u svojim sećanjima da je sa svog prozora svake noći mogla da vidi kamione sa ceradama, ili bez njih kako vezane ljude odvode iz Granade prema selu Visnar u podnožju planine Alfakar.
“A preko dana, piše ona, žene - majke i sestre uhapšenih i nestalih, dolazile su na te obronke gde su vršena streljanja, da traže tela svojih muževa, sinova i braće. One koje su dolazile rano u zoru mogle su da nađu leševe na tim utrinama, ali im nisu dozvoljavali da ih odnesu. Tek nešto kasnije dolazili su grobari, u pratnji falangista i policije, da ih sahrane. Činili su to na krajnje improvizovan način - pokopavali su ih u plitke rake i prekrivali tankim slojem zemlje, tako da se moglo primetiti kako ruke ubijenih vire iz zemlje”.
Koliko je ubijeno na tim grandinskim stratištima? To niko ne zna. Jedan od grobara, ispričao je 1949. godine britanskom novinaru Džeraldu Brenanu da njegove kalkulacije idu do cifre od 8.000 streljanih. Jan Gibson je uspeo da dođe do pouzdanijih dokumenata i svedočenja, pa je izneo sledeće podatke.

Bez noge

U avgustu, te prve ratne godine, kada je ubijen i Lorka, u okolini Granade su streljana 572 lica, u narednom mesecu septembru, pogubljeno je 499 ljudi, narednog meseca 290, u novembru 88, decembru 110, da bi se već u martu naredne godine dnevna cifra popela na 143 žrtve.
Sve u svemu, Gibsonove računice, pravljene na osnovu pouzdanih dokumenata, kažu da je za vreme Španskog građanskog rata, u Granadi pogubljeno 2.137 osoba. Ne mali broj hroničara, međutim, tvrdi da je bilo streljanja bez ikakvih evidencija i suđenja i da bi konačna cifra mogla da bude veća čak i od 3.000 žrtava.
Porodica učitelja Dioskora Galinda Gonzalesa, koja grčevito insistira da se kopa, svoje uporište traži u tome da je njihov predak sahranjen zajedno sa Lorkom i da će to biti dovoljan razlog da se kopa, dakle, ako ne zbog anonimnog učitelja, a ono zbog slavnog pesnika kojem Španija duguje dostojno grobno mesto.
“Nisu u pravu oni, kažu potomci učitelja Galinda, koji kažu da je veliko pitanje šta će se naći od Lorke i kako će njegovi ostaci da se identifikuju. Lako. Pošto je on sahranjen zajedno sa učiteljem i u istoj grobnici, lako će ga biti identifikovati, jer Galindo nije imao jednu nogu.
A što se tiče samog terena, na kojem su te masovne grobnice, on danas ničim, ama baš ničim ne daje mogućnost da se makar nasluti da je tu bilo to užasno stratište. U prvih desetak-dvadesetak godina, mogli su se primeti obrisi zajedničkih grobnica. Na nekim je neko stavio i neki kamen umesto nadgrobnog krsta. A posle, ne samo da je sve zaravnjeno, nego su lokalne vlasti, svakako, ne sasvim slučajno taj predeo pošumile, zasadivši mlade borove, da bi, valjda, prikrile tragove tog strašnog zločina, na koji su uspomene sačuvane samo u narodnim predanjima i narodnim pesmama koje su pevane u potaji, daleko od ušiju i očiju vlasti.
Inače, sam teren na kojem su masovne grobnice, prostire se na površini od oko 40 ari i nalazi se na obroncima ispod planine Alfakar, obroncima čiju su konfiguraciju kiše, vreme i ljudi poprilično promenili u proteklih sedam decenija.
Samo su ime i delo Federika Garsije Lorke ostali netaknuti. I tu i u celom svetu.

ISPOD MASLINE
JEDAN od grobara koji su sahranjivali žrtve iznad sela Visnar, ispričao je šezdesetih godina prošlog veka Janu Gibsonu sledeću verziju: “Stigao sam tamo rano ujutro 19. avgusta. Iznad puta su ležala tri leša. Odmah sam poznao pesnika. Imao je kravatu. I učitelja bez noge. Iskopao sam raku i sahranio ih pored jedne stare masline - jednog preko drugog.”
Te masline odavno nema. Posečena je, a tu sada rastu borovi, kojih onda nije bilo.
A u knjizi umrlih koja je onda vođena u matičnoj službi opštine Granada, zapisano je ovo: “Garsija Lorka. Umro je 20. avgusta 1936. od rana koje je zadobio u borbi. Njegov leš je pronađen u blizini Visnara.”
(Nastaviće se)