POSLE bitke na Čegru, Turci su zaveli strahovit teror nad srpskim stanovništvom, ne samo u Nišu i oko niške varoši, već na celom jugu, sve do Prizrena i Skoplja. Sultan Muhamed II (1808-1839) izdao je ferman o džihadu (svetom verskom ratu), po kom je svakom muslimanu dato pravo na nasilničko ponašanje, ubijanje i otimanje imovine. Koliko su Turci bili kivni na Srbe vidi se i iz ovog njihovog zverskog postupka. Naime, nisu se zadovoljili da samo ubijaju Srbe i da im glave odsecaju, nego je tadašnji turski zapovednik naredio "da za svaku srpsku glavu plati po 25 groša, a da, potom, glave đurčije oderu, pa oderane uzidaju, a muške obrazine pune pamukom i da ih tako ispunjene šalje u Carigrad, da i tamo vide kako su Srbi strašno prošli."
Turci su naredili da se pokupe glave svih poginulih Srba i da se na istočnoj strani od Niša, na putu za Pirot, sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju glave izginulih Resavaca - "no tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja."
Interesantno je da pisanih turskih izvora o Ćele- kuli gotovo i nema. Podatke o njenom izgledu, načinu gradnje, broju lobanja daju putopisci, koji su prolazili kroz Niš u 19. veku. Najraniji opis ovog spomenika skicirao je profesor beogradskog liceja Isidor Stojanović, dok je Živan Živanović 1882. godine nešto detaljnije opisao ondašnje stanje Ćele-kule:
"Ja sam brižljivo brojao, i na ostatku od kule samo bilo je sa severne strane 123 glave, a zapadne strane 103, sa istočne 105 i s južne 180 svega - 511 glava. Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja."
Turci su zabranjivali Srbima da odnose lobanje sa njenih zidina i da ih sahranjuju u okolna groblja. Želeli su da spreče svaku pomisao hrišćana na bunu ili ustanak.
Prvi put Evropom se proneo glas o ovom spomeniku turske svireposti i srpske hrabrosti 1833. godine, kada je francuski pesnik i akademik Alfons de Lamartin (1790-1869) publikovao knjigu "Put na Istok":
"Stigoh u ravnicu kod Niša", piše Lamartin i nastavlja: "Sunce je peklo. Na jednu milju od varoši otprilike, ugledah široku belu kulu gde se uzdiže usred ravnice, blistajući kao pariski mermer. Staza je vodila k njoj. Priđoh joj bliže, sedoh u hlad od kule da se malo odmorim. Tek što sam seo, podignem oči spomeniku i vidim da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su sagrađeni od mermera ili od belog kamena, načinjeni od ljudskih lobanja, poređanih u ravnomerne slojeve. Ove lobanje i ova čovečja lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca, oblepljena sa malo maltera obrazovale su slavoluk koji me je zaklanjao od sunca. Moglo ih je biti na 15-20 hiljada na nekim je još preostalo kose koja se lepršala na vetru kao lišaj i mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planina, prodirao u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanje i u njima izazivao tužno zviždanje. Rekoše mi da su to lobanje poubijanih Srba u poslednjem ustanku za slobodu. Pozdravih okom i srcem ostatke ovih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine... Zato narod koji ima ovakve spomenike ne može nikada propasti. Srbija, u koju ćemo sad ući, sad je slobodna... uskoro će Srbi uzeti i sam Niš: neka sačuvaju ovaj spomenik. On će njihovoj deci pričati šta vredi nezavisnost jednog naroda, kazujući im po koju su je cenu njihovi ocevi platili..."
Prilozima iz čitave Srbije, 1892. godine izgrađena je današnja kapela nad Ćele kulom - po projektu arhitekte Dimitrija Leke. Prilikom proslave 60. godišnjice oslobođenja Niša od Turaka, 1937, čišćenjem središnjeg dela objekta, pronađeno je više lobanja, koje su nanovo ugrađene u Ćele-kulu. Danas je preostalo samo 58 lobanja.
(Kraj)