ZA glavnokomandujućeg za napad na Niš određen je Miloje Petrović, a sa njim polaze i mlavski vojvoda - Paulj Matejić, zatim paraćinski - Ilija Barjaktarević, Stevan Sinđelić i Petar Teodorović Dobrnjac, kome se kod Niša pridružuje i Hajduk Veljko Petrović.
"Kratko rečeno, na Niš su imale poći požarevačka, ćuprijska, paraćinska, ražanjska i aleksinačka nahija, sa nešto Krajišnika i Levčana. Sem toga pošli su bećari iz Beograda i jedan bataljon redovne vojske. To je svega iznosilo otprilike - 16.000 ljudi" - piše kapetan Lj. P. Ljubišić 1910. godine u delu "Šesta godina srpskog ustanka".
Međutim, generalštabni potpukovnik Jovan Mišković u tekstu "Kamenički boj", publikovanom 1904, tvrdi da "i samo određivanje komandanta pojedinim kolonama u tim raznim pravcima nije naišlo na jednodušnost i slogu. Ne obazirući se na ostale pravce, nas ovde interesuje pravac prema Nišu, za čiju je vojsku Karađorđe odredio glavnog komandanta, na nesreću srpsku, a po nagovoru Mladenovu, njegovog ljubimca Miloja Petrovića Trnavca".
I pored protivljenja mnogih vojvoda, Mladen Milovanović ne odustaje od izbora svoga kuma Miloja za glavnokomandujućeg, jer je snažno verovao da će uz rusku vojnu potporu osloboditi sve gradove a posebno Niš, u "kome je neosvojiva Tvrđava krila mnoga materijalna i druga bogatstva".
Miloje je do ustanka bio Mladenov kalauz (turska reč, znači - putovođa-pratilac!). Kada se Mladen pridružio ustanicima, poveo je sa sobom i kuma Miloja, koji je najpre postao buljubaša (zapovednik čete), pa posle bimbaša (zapovednik nad 1.000 ljudi) nad bećarima. Godine 1906, sa svojim bećarima, s južne strane - niz Savu, među prvima ušao je u Beograd. Pošto je Beograd osvojen, vrlo brzo su dva kuma postala i dva najbogatija čoveka u tadašnjoj Srbiji!
Vojska, koja je bila upućena prema Nišu, nazvana je Niškom vojskom, i ona je pred grad došla ne drumom preko Toponice, već starim putem koji je od Deligrada vodio preko: Mozgova, Subotinca, pa ispod Šumatovca na Bistrovo i dalje, preko Kruplja, Leskovika i Brenice, tačno na Kamenicu. Iz Deligrada je krenula 15, a pred Niš je stigla 21. aprila (po starom kalendaru).
Za sedam dana marša jedva je prevalila 40 kilometara!?
Još ne postoje pouzdani razlozi ovako dugog putovanja vojske od Deligrada do Niša. Ta dilema postaje još veća kada se zna da je turski garnizon u Nišu u tom trenutku bio preslab da se suprotstavi srpskim ustanicima. Bio je "skoro ništavan", toliko slab da nikada do tada, za vreme Prvog ustanka, Srbi nisu bili u većoj brojnoj nadmoćnosti nad svojim neprijateljima kao tada. Po ondašnjim izveštajima računalo se da turska snaga u niškoj varoši broji ne više od 3.000 ljudi.
Zato su Turci bili prilično preplašeni dolaskom srpske vojske. Nekoliko dana pre nego što su ustanici napustili Deligrad - sredinom aprila, Turci su počeli da evakuišu porodice i "svoja pokretna imanja" za Pirot. Ove turske zbegove je najviše koristio Hajduk Veljko i često ih prepadao na putu iz Niša za Pirot.
Kad su Srbi 21. aprila stigli iznad Niša, na obroncima Svrljiških planina glavnokomandujući Miloje Petrović zbrinuo je svoje borce na Ravaništu. Iznad njega - na Temenom vrhu ukopao se mlavski vojvoda Paulj Matejić. Ispred Miloja na Čegru, najistureniji deo fronta, bio je rezervisan za Stevana Sinđelića i njegove Resavce; desno krilo do Brenice, na Repištu zaposeo je paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević, a na levom krilu, do sela Matejevca - rasporedili su se ustanici Petra Dobrnjca i Hajduk Veljka Petrovića.
Narod ih je oduševljeno primio. Ni jednog trena nije krio radost zbog dolaska dugoočekivanih oslobodilaca. Meštani okolnih sela, pre svega Matejevca i Kamenice, počeli su da se organizuju, da logistički pomažu pristiglu vojsku i formiraju poseban odbor od šest viđenijih seljaka, a za glavnog - izabrali popa Milentija iz Gornjeg Matejevca.
(Nastaviće se)