U vreme Prvog svetskog rata, Čiča Ilija je bio prestareo za vojsku, a već 1918. bio je član putujuće glumačke družine, da bi oslobođenje Beograda dočekao kao blagajnik hotela “Park”.
Krajem 1922. Čiča Ilija je sa glumcima iz svoje generacije, Miloradom Gavrilovićem i Savom Todorovićem, svečano proslavio 40-godišnjicu umetničkog rada.
“Četrdeset godina ovde, na ovim daskama, iza ove zavese, pred ovim svetiljkama, pozdravio je slavljenike prijatelj Branislav Nušić. Četrdeset godina svlačenja, oblačenja, mazanja, šminkanja, 40 godina uzbuđenja, strasti, suza, smeha, 40 godina prebolevati tuđe bolove, smejati se tuđoj radosti ili plakati na tuđom žalošću, 40 godina živeti tuđim životom i 40 godina umirati tuđom smrću, eto, to je sadržina četrdesetogodišnjeg rada na ovim daskama, iza ovih zavesa, pred ovim svetiljkama.”
Sve dok je mogao da se drži na nogama, Čiča Ilija je, iako mnogo oronuo od teške boljke, često prelazio od svoje kuće, preko puta, u omiljenu kafanu “Tri šešira”.
Sećao se svojih slavnih uloga, a naročito Kir Janje, Kalče, Mitketa, Vula Pupavca, Jovanče Micića, Papa Naska i, po zapisu Bože Kovačevića, rado je pričao nenapisanu pripovetku o udesu starog glumca, čija skica glasi: “Odavno zaboravljen stari glumac šunja se u sumrak, pred početak predstave, oko Narodnog pozorišta. Niko ga više ne prepoznaje, niti pamti, ni mlađe kolege, ni mladi ljudi koji čekaju pred ulazom da se uvuku bez karte. On već izlapeo, prilazi i u izlogu čita pozorišnu listu. Daje se komad u kojem je on davno nosio glavnu ulogu. Sričući onaj niz imena, stari glumac se priseća bleštave scene i sebe mladog, lepog i zanosnog na njoj, dok oduševljena publika kliče njegovo ime. Jadan čovek, kao senka, stoji pred osvetljenim pozorišnim izlogom i onako izgubljenog, publika ga nosi prema ulazu, ali ga neumoljivi portiri odgurkuju prema ulici i on umornim koracima odlazi u mrak...”
Tu priču samo je Čiča Ilija umeo maestralno da oživi, ističući svu tragiku glumačkog poziva, kao i predosećaj lične drame, jer nije bilo leka za razdiruće bolove zbog raka u bešici. Čiča je početkom avgusta 1930. sve češće bio bez svesti.
Juče je pao u agoniju”, piše novinski izveštač, “ali, kad ga je posetio njegov stari prijatelj dr Bukić Pijade, dolazeći nakratko sebi, zamolio ga je da razgovara sa hirurzima radi još jedne operacije...”
Novinski izveštači su nastavili da beleže: “Prijatelji ga i dalje često obilaze i Čiča je, sve dok nije pao u agoniju, za svakog imao neku šalu, poneku lepu reč...”
“Na glas o njegovoj smrti, sinoć su se okupili mnogi prijatelji da mu odaju poslednju poštu. Među onima koji su ispratili Čiča Iliju na poslednje putovanje do parcele 39 na beogradskom Novom groblju, na čelu sa Branislavom Nušićem, bilo je puno njegovih prijatelja i obožavalaca.”
Opraštajući se od svog najvećeg glumca, tadašnji upravnik narodnog pozorišta Milan Predić nadahnuto je govorio o “najvedrijem rabotniku u jednom mučnom zanatu”, posebno ističući da on predstavlja “kraj najlepše priče starog Beograda”.

VENČANJE BEZ ŠALE
DOK su se prijatelji pitali koliko mu je još ostalo od života, “Politika” je 4. februara 1930. objavila vest:
“Juče se u sedam časova izjutra u Topčiderskoj crkvi venčao Čiča Ilija Stanojević. Nije to najnovija Čičina šala, on se zaista venčao. Nije to nepromišljeni postupak jednog starog čoveka. Čiča je juče učinio jedan lep i velikodušan gest.”
Brak se desio tako kasno, tek kad je umrla prva supruga Lujza, s kojom godinama nije živeo, a domaćici Mariji je bilo potrebno pravo na penziju.
Kraj