U LETO 1944. godine, u ustaničkom Birču, popaljenom i opustošenom, formiran je Prosvetni odsek Inicijativnog narodnooslobodilačkog odbora za istočnu Bosnu od tri člana: Meša Selimović, Veso Jovanović i Milka Čaldarević, a zajedno sa Ismetom Mujezinovićem, Vojom Dimitrijevićem, Nenadom Petrovićem, Dušanom Blagojevićem, Vesom Jovanovićem i Mladenom Čaldarevićem, član je redakcije ”Front slobode”.
Dolazi decembar 1944. i oslobođenje Tuzle. Mešin pet godina stariji brat Šefkija, do rata ekonom u tuzlanskoj bolnici, pošten i čestit čovek, postavljen je za rukovodioca Odseka za raspolaganje zaplenjenom neprijateljskom imovinom. Među zaplenjenim stvarima nalazio se i jedan “solidan kućni nameštaj”. Kako je Šefkija očekivao dolazak svoje žene, Dese, rođene Krasojević, medicinske sestre, a kuća im je bila potpuno opljačkana, smatrao je da ima pravo da je namesti. Uzeo je najpotrebnije komade nameštaja i za to je saznao štab Trećeg korpusa.
Komandant Vlado Popović zatražio je da se “zbog pljačke narodne imovine, Šefkija Selimović uhapsi”. Naređenje je izvršeno, ali - šta dalje preduzeti? Posle konsultacije sa Cvijetinom Mijatovićem, sekretarom Oblasnog komiteta KPJ, odlučeno je da se uzme u obzir da potiče iz ugledne partizanske porodice i da bi najveća kazna bila raščinjavanje i slanje u jedinicu, kao običnog vojnika. Šefkija je prošao glavnom ulicom u Tuzli, neki borci su ga videli na slobodi i odmah su protestovali u štabu Korpusa. Nastale su ponovo konsultacije i odlučeno je da se Šefkija Selimović preda vojnom sudu.
Osuđen je na smrt zato što je uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice.
Bratu Meši iz zatvora je poručio, pred streljanje, da je nevin.
Nikad se nije saznalo gde je i kada streljan i sahranjen.
Treći brat Teufik, koji je bio u najužem rukovodstvu, znao je za bratovljevu dramu, ali nije mogao da utiče na njen tok. Bio je, istina, kažu savremenici, sasvim drugačiji od ostale braće: silnik, bahat, na oca.
Meša je došao kod Omera Gluhića, komandanta Tuzle, prijatelja iz predratnih dana, i zaplakao: “Streljan je Šefkija...” Bila je to užasna noć. Vremenom će ova trauma - streljanje brata - postati ono duhovno i moralno jezgro od koga je satkan jedan od najvećih naših posleratnih romana - knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu - “Derviš i smrt”.
Streljanje Šefkije Selimovića pogodilo je i mnoge Tuzlake. Jer, streljan je u isto vreme kada su likvidirane bande ustaša i četnika. A Tuzlaci su ga smatrali za čestitog čoveka i odanog borca. Njegova smrt opteretiće celu porodicu Selimović. Mnogi Tuzlaci smatrali su da su Teufik i Mehmed mogli da ga spasu...
Šefkijina žena Desa, kada je došla u Tuzlu i saznala za njegovu smrt, napustila je grad zauvek i nastanila se u Sarajevu.
Meša je ubrzo premešten u Beograd za načelnika Odeljenja za publikacije Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zabeležio je: “Ja sam prešao Drinu u dobru dok su meci zviždali...” Rodila mu se ćerka Slobodanka, 22. juna 1945. godine.

Drama porodice

Majka Paša se, posle Šekijine smrti, sasvim povukla u kuću i avliju. Satima je sedela i pušila, gledajući negde u daljinu i ne zboreći. Na Teufika se ljudi žale da se u službi bezbednosti ponaša obesno - “kao drumski razbojnik”.
Početkom leta 1945. godine Meša u Beogradu, igrom slučaja, upoznaje Daroslavu Darku Božić, 23-godišnju kćerku Živorada Božića, divizijskog đenerala bivše jugoslovenske vojske, uoči Drugog svetskog rata komandanta Bosanske divizije oblasti u Sarajevu.
- Zaljubio sam se - govorio je prijateljima.
Sve češće napušta ženu i ćerku. Darkin muž, mladi oficir, za koga se uoči rata udala, negde je u zarobljeništvu i od njega nije bilo ni glasa. Meša, pak, kako je govorio, nije mogao život dalje zamislit bez Darke.
Brat Teufik drži u Tuzli vatrene govore o novoj vlasti, na skupovima i konferencijama i o Meši se govori sa uvažavanjem i poštovanjem. Izabrali su ga u Odbor za “temeljitiji pristup planskom razvitku fiskulture”.
Kada je rekao ženi da je napušta, “osećao se kriv, ali nepokolebljiv”. Bilo je kasno veče kada je izašao sa svojim stvarima i krenuo niz ulicu, a supruga ga je pratila “u kućnoj haljini i papučama, iako je padala kiša”, molila da se vrati... Iz Francuske ulice odselio se na Karaburmu, kod Darke.

Krio od Partije

NapuŠtena žena ga prijavljuje pretpostavljenima: otišao je od kuće i živi nevenčano sa “bivšom buržujkom”. Nastaju brojne nevolje - istrage i saslušanja povodom “povrede komunističkog morala”.
U leto 1947. boravi u Sovjetskom Savezu (Kijev, Moskva, Lenjingrad) kao član delegacije jugoslovenskih umetnika na otvaranju izložbe jugoslovenskog slikarstva i vajarstva.
Ispovedajući se pred partijskom komisijom u jesen 1949. godine, Meša je rekao: “Šesnaestog avgusta 1947. kažnjen sam isključenjem iz Partije, radi toga što sam, iako oženjen, održavao vezu sa svojom sadašnjom drugaricom, a krio sam to od Partije. Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako da je bilo potpuno normalno da priznam tu vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena (kakve sam i doživio), puštao sam da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rješenje. Time sam, naravno, sve komplikovao, a prema Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja, predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet saveznih ministarstava kaznio me isključenjem - “zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog morala”, kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna, ali teška kazna mnogo me je pogodila, ali mi je i pomogla da se riješim mnogih nedostataka koje sam imao...”
Sa novom ženom prelazi na rad u Sarajevo. Stanuje kod prijatelja Ismeta Mujezinovića.

“PJESMA OLUJE”
Prijatelj Ismet Mujezinović, prilikom jednog dolaska u Tuzlu, portretiše Mešu. Prešao je da radi u Komisiju za kulturu vlade FNRJ. Postaje načelnik Odeljenja za kulturne veze sa inostranstvom.
Piše prozu. U novopokrenutom beogradskom časopisu “Naša književnost”, u kojem sarađuju najviđeniji pisci nove Juoslavije, Meša Selimović je objavio svoju prvu pripovetku “Pjesma o oluji”, čija je tema iz narodnooslobodilačkog rata. Bila je to 1946. godina.
(Nastaviće se)