MILICA Jakovljević, kasnije Mir Jam, rođena je u Jagodini 1887. godine u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Vreme je bilo nemirno, ali kad je u Srbiji bilo mirno vreme?! Pobune i političke borbe potresale su malu kraljevinu, a vlastodržac, kralj Milan Obrenović, „prvi srpski kralj posle Kosova“ se razvodio sa suprugom Natalijom, na radost evropskih bulevarskih listova, koji su često pisali o njegovim skandalima.
Jakova - Jašu Jakovljevića kraljevske bračne zađevice,političke borbe i drugi neredi zanimali su onoliko koliko su mogli da utiču na njegovu službu i visinu plate. Imao je on svojih, porodičnih briga, bio je udovac sa osmoro dece. Deci je bila potrebna majka, ili zamena za majku. Rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. Kad u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece, neće ih imati ni u ubuduće, dovoljno je bilo onih osmoro. Ali, nije tako bilo, već posle prve godine braka rodila je Milicu. Državne činovnike su često premeštali, selili su se iz mesta, u Knjaževcu je Simka 1890. godine rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru.
U Kragujevcu je Jaša Jakovljević u službi veoma „avanzovao“, kako se tada govorilo, dobio je visok činovnički položaj, postao je načelnik okruga kragujevačkog, na tom položaju je ostao do penzije. Zahvaljujući ocu i njegovom statusu, porodica je bila u vrhu gradske elite.

Vreme rata

MILICA je u Kragujevcu provela detinjstvo, godine školovanja i rane mladosti. Završila je Učiteljsku školu i 1907. otišla u selo Krivi Vir, ispod Rtnja, da tamo bude seoska učiteljica. Šta je bilo sa ostalom decom ove velike porodice? Stevan je studirao biologiju i bio naučnik, biolog, akademik i pisac, njegova naučnička, a i privatna biografija su poznate. Kad je postala Mir Jam, u svojim sećanjima Milica je pominjala starije sestre, ne navodeći im imena, osim sestre Ruže, koju je mnogo volela. Ne zna se koliko je dece doživelo zrelo doba, deca su često umirala od raznih dečjih bolesti i teško je saznati ko je umro, jer su tokom nekoliko ratova crkvene knjige o rođenima i umrlima izgubljene ili uništene.
Na početku svog poznatog, trotomnog romana „Srpska trilogija“ Stevan Jakovljević ne pominje nijedno od dece, osim najmlađe sestre. Njegov opis polaska u rat 1914, nežna je i tužna priča o roditeljima koji ispraćaju sina u rat, sa neizvesnim ishodom i strahom da li će im se vratiti. U ovim kratkim pasusima može se videti i slika naše patrijarhalne porodice, briga o deci i visoki stepen rodoljublja. Prepustićemo te redove njegovom peru:
„Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se u putu nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu. Oboje su se obradovali kad su me videli. Ali je njihovo raspoloženje bilo pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori:
- Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide. Ne vredi plakati,opet će doći.
Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije slušala. Ona je bila obuzeta jednom mišlju:
- Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat...
Moj otac se naljuti:
- Vi žene ste zloslutnice. Šta plačeš? Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja sutra ispraćaju svoju decu.
Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze...“
U ovaj tužni rastanak Jakovljević smešta i jedno vedro, simpatično sećanje:

Pazi majku...

„MOJA mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Ožalostila se mnogo što ja nemam uniformu, pa da je odmah obučem i da me vide njene drugarice. I po deseti put mi je rekla da odmah tražim odsustvo, da bi me videla“ .
Dakle, u opisima opraštanja sa roditeljima i porodicom on pominje samo mlađu sestru.
Sećajući se rastanka sa ocem, koji ga je dopratio do kasarne, pamtio je da mu je otac rekao:
„Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre...“
Zar je on, u brojnoj porodici, bio jedini muškarac? Oni stariji, iz očevog prethodnog braka, bili bi pre njega mobilisani i već u vojsci! Ne pominju ih ni Stevan, ni roditelji.
Mir Jam je odrasla u velikoj porodici, to pominje često u svojim sećanjima. Imala je lepo detinjstvo, bila je okružena ljubavlju i umela je da ljubav uzvrati.
U poetičnom tekstu u „Nedeljnim ilustracijama“, gde je pisala i objavljivala svoje romane u nastavcima od 1926. do 1941. godine sa mnogo ljubavi pominje jednu od starijih sestara, koja može da joj bude samo sestra po ocu, ali Mir Jam to ne kaže. Prenećemo neke delove ovog dugačkog teksta jer je to autobiografija ove spisateljice, njeno sećanje na detinjstvo i opis porodičnog života tadašnjeg vremena. Sa naslovom „Vaskrs moga detinjstva u Palanci“, posle rečenica punih poštovanja o pobožnosti svoje majke, koja je u pobožnosti vaspitavala i decu, njeno sećanje se nastavlja lepim, veselim i detaljnim opisom domaćih poslova i spremanja kuće, da čista i uredna dočeka veliki praznik. Ali, spisateljica ne zaboravlja da primeti lepotu prirode, pa beleži:

DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.

NARUDŽBENICA
Knjigu „Mir Jam - obožavana i unižena“, u izdanju beogradske „Aleksandrije“, možete naručiti na tel: 011 3340-162 ili 011 3227-872
(Nastaviće se)