DUČIĆ je propovedao religiju žene, stvorio poetiku strasti i izumeo filozofiju ljubavi. Tvorac "Carskih soneta" i "Plavih legendi" jednom prilikom je rekao: "U hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu". U životu pesnika Jovana Dučića, bila je to zanosna glumica Jovanka Jovanović. Da nije bilo nje, smatraju poznavaoci njegovog života i dela, ne bi bilo najlepših ljubavnih stihova srpskog pesništva "Pesme ljubavi i smrti".
Jovanka je za Dučića postala "žena veća no sve žene". Ljubav izmeđi Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.
Po kazivanju njene kćeri Nade, njena majka se upoznala sa Dučićem u kući vajara Tome Roksandića. Godine 1910. trebinjski pesnik je stanovao izvesno vreme u kući Jovanke i njenog muža Tase Todorovića.
Jovanka se sa 17 godina udala za čoveka koji je isto toliko godina bio stariji od nje. Njeni osiromašeni roditelji udali su je i ne pitajući je, za "dobru partiju", inženjera Tasu Todorovića. Dok su bili mladi supružnici, Jovanka nije osećala za njim ni duhovnu, ni telesnu potrebu. U svom prozaičnom životu nesreću je nadomestila brigom i ljubavlju prema deci Dušanu (1905) i Nadi (1907).
Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.
U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.
U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.
Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti “ubije kao psa”.Ili da ga - makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i NjIHOVIM SINOM JOVICOM otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.
Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira.Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: ”Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju.” Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6.januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa "ostale su za njom negove reči lepše nego svet”.
Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.
(KRAJ)