ZA Novu godinu i Božić Vasko Popa je kupovao veliku jelku. Nikada je nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta. Istu takvu jelku zasadila je Haša nekoliko godina posle smrti kraj Vaskovog groba; lepo se razgranala, kao pravo „malo zeleno drvo“.Potom se dogodilo nešto što je Hašu veoma uznemirilo. U zajedničku grobnicu, u Aleji velikana, gde u bili sahranjeni Crnjanski i Vasko Popa, doneta je odluka da se sahrani i jedan general! A kasnije su vandali ukrali i „malo zeleno drvo“, znak velike ljubavi između Haše i Vaska. Vaskovog i Hašinog doma, dvosobnog stana u Bulevaru revolucije 26 (sada Bulevaru kralja Aleksandra), više nema. To je bio kutak u kojem su se okupljali ne samo mnogobrojni prijatelji, već i pesnici iz celog sveta, i sad je raskućen. Za života, Haša je pokušala da njihov stan pretvori u malu zadužbinu, legat, ili spomen-sobu Vaska Pope. Ali su joj rekli da je zakasnila, i obavestili da ne može da otkupi stan, jer predstavlja deo zadužbine Medicinskog fakulteta. Kao da je tada gledala u budućnost, Haša je rekla: „Kada me jednog dana iznesu - ući će... odmah da pokupe sve iz kuće... A tu je arhiva o radu Vaska Pope... njegova biblioteka...“ I to Hašino predosećanje se obistinilo. Posle Hašine smrti, nekakvi čudni naslednici odneli su deo nameštaja iz Vaskovog i Hašinog stana i prodali ga. A sve je stajalo onako kako je Vasko ostavio za života, jer se Haša potrudila da duh ovog velikog pesnika i njene večne ljubavi ostane u tom prostoru. Predmeti na radnom stolu, slike umetnika okupljenih oko Medijale: Milovana Vidaka, Šejke, Milića od Mačve, Olje. Potom neobični predmeti, ikone, grbovi, knjiga o alhemiji iz 17.veka, Borhesova medalja, čak i jedan list iz Jevanđelja štampan u doba Crnojevića, knjige u biblioteci, rukopisi i pisma u arhivi. Sve je to bilo rastureno i razneto.
PoŠtovaoci Vaskove poezije bili su lišeni mogućosti da vide prostor u kojem je ovaj veliki poeta živeo i stvarao. Ostala je njegova poezija koju niko nije mogao da otuđi. Ali ova tužna priča, dobila je neočekivano i srećan kraj. Godinu dana posle Hašine smrti Srpska akademija nauka i umetnisti dobila je sudsku odluku prema kojoj se zaostavština Vaska Pope može preneti u SANU.
I zaista, kontejneri sa knjigama, vitrine, orman i police za knjige nalaze se u posebnoj sobi u biblioteci, a rukopisi i korespondencija predati su Arhivu SANU. Ovaj ishod do tada nerešenog sudskog spora nastavljen je još jednim srećnim raspletom. Naime, pošto Haša Popa nije mogla da bude proglašena, prema uslovima Protokola Gradske skupštine, za zaslužnu građanku, nije mogla ni da bude sahranjena pored svog muža. Najzad, urna sa pepelom žene, koja je zapostavila uspešnu karijeru univerzitetskog profesora kako bi se posvetila velikom pesniku, čoveku kojeg je neizmerno volela i poštovala, položena je u grobnicu pored posmrtnih ostataka njenog supruga Vaska Pope.
To se dogodilo u oktobru 2001. godine, mesecu koji je Haša Popa najviše volela, u kojem je rođena i umrla. Iz zabeleški Žarka Rošulja velikog prijatelja Vaska i Haše Popa, kao iz čarobne kutije, otkrili smo intimne detalje, atmosferu, toplinu doma u kojem su živeli jedan muškarac i jedna žena, on veliki pesnik, a ona univerzitetski profesor, dvoje ljudi koji su se voleli nežno, predano, diskretno, onako kako su i živeli. Za uspomenu ostaje fotografija iz mladosti na kojoj vidimo, sleđa, dvoje mladih kako se nežno držeći za ruke šetaju poljem, a nama se prosto čini kao da lebde iznad površine zemlje, jer ih ljubav nosi.
(Nastaviće se)