POSEBNO uspešno poglavlje dramske produkcije Televizije Beograd predstavlja dokumentarna drama, posredno ili neposredno vezana za istorijska zbivanja, koja su po pravilu nedovoljno razjašnjena i prekrivena velom tajne. Otuda je od samog početka budila maštu gledalaca i uspostavljala sa njima posebnu komunikaciju.
Među prvim domaćim dramama zasnovanim na istorijsko feljtonskoj građi bila je s početka sedamdesetih “Srbija na istoku” autora Dragoslava Lazića o suđenju Svetozaru Markoviću koga je igrao Petar Kralj. Usledili su, zatim, “Mileva Ajnštajn” autorke Vide Ognjenović, sa Ognjenkom Ognjanović u naslovnoj ulozi, i ostvarenje Arse Jovanovića pod naslovom “Zašto je pucao Alija Alijagić” sa Draganom Maksimovićem kao tumačem glavnog lika.
Ti vesnici jednog novog TV žanra otvorili su vrata zlatnim godinama dokumentarne drame koja dostiže visoke vrednosti u ciklusu Siniše Pavića “Vreme zločina” (1975), pod rediteljskom palicom Save Mrmaka. Ciklus je snimljen u dve priče. Prva se zvala “Čovek koji je bombardovao Beograd” i pratila je suđenje Aleksandru Leru, neposredno odgovornom nemačkom generalu za napad na Beograd 6. aprila 1941. Lera je maestralno igrao Milan Puzić, drama je na zahtev gledalaca više puta reprizirana, a pisac, sa današnje vremenske distance i nebrojeno serija za sobom, priseća se da mu je “Vreme zločina” bio možda najteži scenaristički rad, i objašnjava zašto: - Suđenje Leru mi je bilo najteže, jer se nije sudilo samo njemu nego grupi od deset nemačkih oficira - objašnjava Pavić. Dosta sam se namučio dok nisam izdvojio Lerovo suđenje, ali i sačuvao autentične priče i ostalih oficira. Pisao sam dramu kombinovano - kroz sudski postupak i kroz dijaloge u zatvoru, gde su oni imali svoj svet i gde se poštovala hijerarhija.
Druga drama serijala, “Na putu izdaje” (1976.) odvijala se kroz formu istražnog postupka protiv Tanasija Dinića (tumačio ga je Miloš Žutić) domaćeg izdajnika iz Drugog svetskog rata i Dragog Jovanovića (Branislav Jerinić), zloglasnog ministra policije. Priča o njima poslužila je kao povod da se iskažu putevi izdaje, nastanka “pete kolone”, i svega onoga što je dovelo do sloma stare Jugoslavije. Drama je dobila nekoliko nagrada na TV festivalu u Portorožu, a TV kritika je zabeležila da je “Pavić svojim umećem priču doveo dotle da gledalac nije mogao da oseti prelaze između dokumentarnog i igranog.
“Metak u leđa”, treća priča ciklusa “Vreme izdaje” govorila je o saradnji i sukobu partizana i četnika u oktobru 1941. Uloge su tumačili Branko Đurić, Rade Marković, Mirko Bulatović, Dragomir Bojanić Gidra i Renata Ulmanski.
Dvodelna drama “Poslednji čin” scenarističko-rediteljskog tandema, Siniša Pavić - Sava Mrmak, usledla je 1981, a zapamćena je po tome što su autori prvi obelodanili javnosti veliku tabu temu iz naše istorije. U maniru trilerskog zapleta s neočekivanim obrtima ispričana je priča o hvatanju Draže Mihailovića u kojoj su životne uloge ostvarili Milan Puzić kao Draža i Zoran Rankić kao Kalabić.
PaviĆ podseća na vrhunski profesionalizam Save Mrmaka, bez koga se, veli, velike i osetljive teme nisu mogle raditi: - Više od deceniju imali smo idealnu saradnju - kaže Pavić. - Sava je bio perfekcionista i engleski đak, rediteljski zanat je pekao u Bi-Bi-Siju. Njegove su pripreme bile pola završenog posla. Sa glumcima je posebno radio, a posebno sa mnom na tekstu. Prvo ga pročita, kaže šta misli pa prelazi na detalje i predloge koju scenu treba razraditi. Njegova zapažanja bila su dragocena u radu i Sava Mrmak mi je ostao u najboljoj uspomeni kao čovek i saradnik.
Njihov zajednički rad nastavio se 1984. na seriji “Banjica” (četiri epizode) u kojoj je Ivan Bekjarev briljirao kao Vujković, komandant ozloglašenog logora, pa dvodelnom dramom “Španac” o sudbonosnim trenucima iz života Žikice Jovanovića Španca, i konačno dramom iz 1987. “Odlazak ratnika, povratak maršala”, u kojoj je Titov lik verno oživeo Marko Todorović.
(Nastaviće se)