U VREME Maričke bitke (1371) preci Radovana Karadžića živeli su nedaleko od Skoplja, podno planine Karadžica po kojoj su, kažu, i dobili ime. Posle teškog poraza na reci Marici, gde su Turci odneli svoju prvu pobedu nad Srbima, Karadžići su krenuli u izgnanstvo. Put ih je odveo u Crnu Goru, u oblast Lijeve Rijeke. Nastanili su se u selu Lopate.
No, ni tu ih nije držalo mesto. Oko 1630. godine, krenuli su u novu seobu. Preko Zete stigli su u Banjane, u blizini Nikšića. Durmitorskim prostranstvima tada je upravljala imućna porodica Kovač kojoj su Karadžići bili dobrodošli. Valjalo je zapeti u njivi i oko stoke, ali i oružjem braniti imanje, a Karadžići su za to bili kao stvoreni. U novom kraju glavno stecište Karadžića bilo je selo Petnjica, koje je dobilo ime po mnogim pećinama koje ga okružuju.
Ne zna se ko je predvodio Karadžiće od skopske doline do Lijeve Rijeke. Ali se zna, zahvaljujući istraživanju inženjera Krsta Karadžića, da su u Petnjicu među prvima stigli Đuro Karadžić sa sinovima Mitrom, Ristom i Borom. Oni su ovde usadili svoje korene iz kojih će se razgranati durmitorska loza porodice Karadžić.
Po dolasku u Petnjicu preci Radovana Karadžića zatekli su staru crkvu sagrađenu kad i manastir Morača.

PO IZBORU SVEKRVE

Kao svoj znamen, oni su podigli Kulu Karadžića, utvrđenje od kamena, koje je ušlo i u narodnu pesmu.
Karadžići su deo plemena Drobnjaci. Važili su za vredne i razborite ljude, ali i za hajduke i razbojnike. Imali su snage da udare i na strašnog Smail agu Čengića. U teškim vremenima - a njih je ovde bilo najviše - kad bi u Petnjici vladala glad, kretali su u oružane pljačke. Otimali su od onih koji imaju. Činili su to često sa družinom Baje Pivljanina.
Vuko Karadžić, Radovanov otac, svet je ugledao 1912. godine. Njegov otac Stevan i majka Marica imali su četiri sina - Vuko je bio najmlađi. Više je, kažu, bio sklon pesmi nego težačkim poslovima. Važio je za guslara na glasu i majstora za diple.
Kad je počeo Drugi svetski rat, Vuko je imao 29 godina. Između dve vojske
- partizana i četnika
- opredelio se za ove druge.
Iako je rat besneo (“isklaše se braća među sobom”) Vukova majka Milica pošto-poto htela je da oženi sina i da ga “više veže za kuću nego za pušku”. Ona mu je i odabrala devojku. Bila je to Jovanka Jakić iz Dobrih Sela. Ovo mesto zvali su Mala Moskva. Svi njegovi žitelji bili su na strani partizana, a Jakići su u tome prednjačili. Iako je sve govorilo da nijedna devojka iz Male Moskve nikada neće poći za četnika, to se ipak dogodilo, najviše zahvaljujući diplomatskoj veštini mladoženjine majke. Marica Karadžić uspela je da “zaćute i popuste ’čistunci’ sa obe strane”.
Jovanka Jakić udala se za Vuka Karadžića 1943. godine. Njoj je bilo 20, a njemu 31. godina.
Jovanka Jakić rođena je 27. septembra 1923. Kao devojčica od 12 godina ostala je bez oca. Imala je šestoro braće i sestara. Otac joj je dobio upalu pluća, i kako tada u Drobnjacima pod Durmitorom nije bilo ni lekara ni lekova, “sedmi dan je otišao pred Boga”.
Kad je Radovan Karadžić došao u žižu naše i svetske javnosti, mnogi novinari su pokušali da razgovaraju sa njegovom majkom Jovankom. Nasrtaje medija ona je izbegavala kako je znala i umela. Govorila je samo onda kad je smatrala da sinu Radovanu, koji joj je “uvek bio oslonac u svemu”, treba da pritekne u pomoć.
Najpotpuniju ispovest o sebi i svojoj porodici Jovanka Karadžić dala je Ljiljani Bulatović, koja je tu priču objavila u knjizi “Radovan”. Evo ukratko njenog životopisa:

Jovanka kaže da je za oca bila “puno vezana, baš puno”.
“Bila sam mu mnogo privržena. Kad je umirao, njegove poslednje reči su bile: “Jovanke mi je najžalije, jer ona želi da svakog zaštiti. Nikoga ne može da odbije, nikome neće da kaže da nešto ne može da učini’. Pošto sam izgubila oca, činilo mi se da me više niko ne voli.”
Jovankina porodica živela je na tvrdoj i posnoj zemlji. Sejali su žito, sadili krompir, gajili stoku. Kad joj je otac umro, sve je palo na pleća njene majke. Deca su joj pomagala koliko su mogla. Najviše Jovanka. “Da bismo zaradili orače, kopače, žeteoce i kosce, morali smo da pomažemo drugima. Namučili smo se živih muka”, kaže ona.

Jovanka ovako opisuje svoju udaju za Vuka Karadžića:
- Jakići su listom bili u partizanima, kao i celo naše Dobro Selo. Ali, što se tiče lično naše porodice, niko nije bio u partizanima. Otac nam je bio umro, a mi smo za vreme rata svi bili deca. Moja i Vukova majka su se poznavale. Jednom prilikom, još kao devojčicu, poslala me je mati u Petnjicu da pitam Maricu Karadžić ima li da joj zajmi malo žita, dok naše sazri. Marica me je pomilovala po glavi i rekla: “Ovo je moja devojka”. Meni je to bilo kao da je rekla - ovo je moje dete. Toliko sam tome pridavala značaj. Kasnije, kad sam se zadevojčila, Marica je govorila svome Vuku da me potraži i zaprosi. Gonila ga je, bogme, gonila.
Svoj prvi susret sa Vukom Karadžićem, Jovanka ovako opisuje:
- Bejah krenula u Negovođu kod mamine braće od tetaka. Sreli smo se na putu za Bukovičku goru. Sneg je bio. Ja sam njega iz daleka ugledala, pa sam glavu brzo zamotala maramom da me ne bi prepoznao. Kad je naišao, stavila sam nogu van prtine. On mi je nazvao dobar dan i ja njemu, i prošao. Vuko se tog dana baš vraćao od moje majke. Išao je da pita za mene i ona me je njemu obećala. Ja to tad nisam znala.

BOG VUKA ODBRANIO

Jovankina starija sestra udala se odmah posle očeve smrti, a da nije pitala majku da li se slaže sa njenim izborom.
- Majka je zbog toga mnogo patila - kaže Jovanka. - Govorila mi je kroz suze: “Što se ja mučim uzalud kad me ni jedna od vas neće pitati kad se bude udavala”. Ja sam joj rekla: “E, vala, ja hoću da te pitam, pa dala ti mene kome ili ne dala, ili me ostavila kod sebe.” I održala sam obećanje. Poneki od momaka mi se i sviđao, neki su želeli da se udam za njih, ali sam im govorila da najpre pitaju moju majku. Svoju reč ne bih pogazila ni za život.
Bilo je to u zimu 1943. U Petnjici glad.
Ništa nije bilo rodilo - kaže Jovanka. - Ja i jedna sestra što je bila iza mene, nosile smo list, brale brst, mučile se, radile sve što se moglo samo da bi se ostalo u životu. Jednom prilikom sestra mi reče da me je majka “onom Vuku Karadžiću obećala”. Uh, kukavice sinja! Meni odmah prođe kroz glavu da smo u ratu. Kako ću se sad udavati. Ja sam bila devojka bez ikakve mane. Ako nije sramota reći, i danas se u našem kraju za poštenu curu kaže “kao što je bila Jovanka Jakić”.
Jovanka kaže da joj je došlo da poludi:
- Kakva crna udaja usred rata! I to još za Vuka Karadžića čija mi se lepota nije dopadala. Ja nervozna. Ne mogu da spavam, ne mogu da jedem. Majka napravila pitu i stavila na sto. Uzmem zalogaj, ja jedam njega, on jede mene. Majka kaže: “Jovanka, što ne jedeš?” A meni grunuše suze. “Jedem koliko mogu”, kažem. A ona meni: “Znam ja šta je tebi. Ali ne treba da brineš. Ti nikome ništa nisi obećala, niotkoga nisi ništa uzela. Od udaje za Vuka Karadžića nema ništa.”
“Kako nema”, kažem ja. “Jesi li mu ti, majko, rekla.” “Jesam, ali to nije važno”, kaže ona. “Da znaš da je važno. Ja sam tebi dala reč. Ja je neću pogaziti. A ti si njemu dala reč i ja ti ne dam da je pogaziš“.
Dijalog između majke i ćerke ovako se završava:
Majka: Zašto nećeš da pogaziš reč?
Ćerka: Zato što sam bez zaštite. Moja su braća mala. Oca nemam. Izložena sam i gori, i vodi, i putu. I može me Vuko negde sresti, a isprošena sam, i nos mi otkinuti. Ono što sam ja rekla tebi, to ostaje. Ono što si ti rekla njemu, to ostaje. I biće tako.
I tako je bilo. Vuko je, zatim, sa četnicima otišao u rat, “negde u Bosnu, po nekim vukojebinama”, kaže Luka Karadžić, mlađi Radovanov brat.      

 

POTOMAK VELIKOG PRETKA
RADOVAN Karadžić je daleki potomak Mitra Karadžića. On je iz iste loze iz koje je potekao Vuk Karadžić, tvorac modernog srpskog jezika, pisma i književnosti. Idući trbuhom za kruhom Karadžići su se, kasnije, iz Petnjice selili u druge krajeve. Mnogi su stigli u Srbiju, menjajući prezimena u Đuriće, Divljane, Petroviće...

BOŽJA NESREĆNICA
Koliko je bio težak i čemeran život Radovanovih predaka govore i ovi stihovi posvećeni vojvodi Stojanu Karadžiću:
San usnila ljuba Anđelija,
Vjerna ljuba vojvode Stojana,
Na desnici Stojanovoj ruci
I bijeloj Karadžića kuli,
U Petnjici božjoj
nesretnici,
Đe vas Drobnjak
pritisnula tama,
Oko tame opasale guje,
Na javorje naslonile glave,
Pa zinule guje
na Moraču.
(Nastavlja se)