KRAJEM maja 1846. godine Pančić je bez previše oklevanja napustio Beč i preselio se u Beograd. Na državnom tronu nalazio se knez Aleksandar Karađorđević čije okruženje nije bilo naklonjeno Vuku Karadžiću i njegovim prijateljima, jer su ih smatrali pristalicama dinastije Obrenović. Dolaskom u Beograd, Pančić, umesto očekivane radosti, doživljava novo razočarenje. Vukovo protežiranje nije mu mnogo pomoglo da dođe do posla, ali se ipak nadao da će ga naći uz pomoć vlasti. Uostalom, bio je lekar, a dobro je vladao i stranim jezicima. Zar Srbiji nisu bili potrebni baš takvi stručnjaci? Prijavio se u Ministarstvu unutrašnjih dela i obratio se molbom popečitelju Iliji Garašaninu, nadajući se da će da ga postavi za lekara u Užicu, kako ga je Vuk Karadžić učio...
Pošto Pančiću nije bilo svojstveno da dangubi, dok je čekao da vlast razmotri molbu za postavljenje, krenuo je u proučavanje biljnog sveta okoline Beograda koji, do tada, botaničari skoro da nisu ni dirnuli. Često je tih dana viđan kako luta obroncima Avale i prikuplja retke biljke.
Sredinom DžIDž veka u Beogradu - posle Kragujevca ozvaničenog u prestonicu obnovljene države - živelo je jedva četrnaest hiljada stanovnika. Pančić je odmah "zaključio dobra poznanstva i sticao pouzdane prijatelje, a društvo je često preduzimalo šetnje do Avale, veselilo se i priređivalo koncerte za svoju dušu".
Naravno, i na izletima nije gubio vreme jedino u provodu, nego je popunjavao prazne stranice svoje zbirke.
Korice herbara su debljale, a novčanik mršavio. Novca nije bilo niotkuda, dok je vlast odugovlačila s odgovorom.
- Da li su me zaboravili, šta li? - zabrinuo se Pančić. - Da sam pretpostavio da će tako ići jedva da bih prešao u Srbiju!
Strpljenje mu je bilo na izmaku, ujedno i poslednji sitniš.
- Šta drugo, no da pokupim prnje i vratim se preko Save!
Nije mu bilo lako da prizna da je bio gorko razočaran. Umesto, kako je očekivao, da bude prihvaćen u Beogradu raširenih ruku, sudario se s podozrenjem i sumnjama ondašnjih vladinih činovnika. Prisetio se kako ga je hladno primio popečitelj gospodin Garašanin kada mu je saopštio odgovor na zahtev za prijem u službu. Morao je u detalje da obrazlaže razloge zbog kojih se odlučio da se nastani u zapadnoj Srbiji.
Ali od audijencije kod Garašanina prošlo je desetak dana i Pančić se osećao definitivno odbačenim, pa je uporno, bezrazložno, sebe smatrao predodređenim gubitnikom? Posredi su bila politička sumnjičenja. Pančić je izazvao podozrenje što je za službu tražio zabačeni užički kraj, gde je, pored ostalog, našlo skloništa dosta pristalica tada prognane dinastije Obrenović.
U međuvremenu, baš kada je s očajanjem proklinjao svoju lakomislenost, pozvao ga je na razgovor popečitelj stranih dela - Avram Petronijević. Ponudio mu je da otputuje u njegovu fabriku stakla pored Paraćina gde je među radnicima buknula epidemija trbušnog tifusa.
- Načekaste se, gospodine Pančiću! Nemojte da se ljutite jer je naša mlada država na klimavim nogama i u kleštima dveju moćnih sila, Austrije i Turske. Zato smo obazrivi prema tuđincima, razumete, je l' da? Drugim rečima ne zamerajte Garašaninu - grubost koju je ispoljio prema vama proističe iz naše odbrambene strategije. Inače, želite li da vam iskreno kažem šta o vama misli Garašanin? Juče mi je rekao ovo: "Momak je ili previše lukav i bezuprečno pripremljen za tajne uloge, ili je priglup i retko naivan, ili je stvarno nesvakidašnje čestit i pun dostojanstva. Voleo bih da je poslednje tačno. Ako se dokaže takvim ja ću ga lično u svemu podržati!".
(Nastaviće se)