ŽIVOTNI izbor Pančić je konačno sveo na srednje rešenje - opremanje ordinacije i pristupanje privatnoj lekarskoj praksi. Iako bez pune volje, iznajmio je prostorije u blizini Gergelez Banje kraj Budima i počeo je da iščekuje pacijente.
Uzalud! Nije išlo! Pacijenti se nisu javljali, a i oni koji su provirivali u ordinaciju bili su siromašni, bez prebijenih para. Društvena elita i bogataši posećivali su iskusnije i čuvenije lekare, jer u “tek ispiljene” medicinare nisu imali poverenje. Konkurencija je bila nemilosrdna. Ipak je nekako životario, jer su ga iskusni lekari pozivali na operacije i noćna dežurstva. Sve u svemu, značajni prihodi su izostali!
- Sa mesec dana ne privredih više od trideset grošića, i to sve od piljarica - žalio se Pančić!
Baš kada mislite da vam sudbina okrene leđa, ona zna ponekad čoveku da priredi prijatno iznenađenje! I u Pančićevom životu desio se značajan obrt. Dve bogataške porodice iz Rukberga, u severnom Banatu, Hofman i Mederštah, tražile su guvernanta za svoju poodraslu decu. Uslovi su bili više nego primamljivi - solidna godišnja nagrada, besplatan kvartir i hrana, dovoljno slobodnog vremena... Bez mrvice kolebanja, Pančić je ponudio svoje usluge i prihvatio se obaveza da vaspitava nejaku čeljad. U teškom položaju koji ga je snašao, guvernantski posao se pokazao bogomdanom slamkom spasa.
Slobodno vreme je neumorno koristio za obilazak bliže i dalje okoline. Sa inženjerima rudarstva silazio je u rudarska okna i tamo brižno klasifikovao stene i minerale. Marljivo je prikupljao i biljke. Nekoliko puta se otiskivao u višednevne ekskurzije do Karpata, do Haceške doline, Deliblatske peščare i prema Južnom Banatu, sve do đerdapskog Kazana...
Kada su deca završila školovanje, Pančić je jedno vreme proveo u rodnom kraju Bribiru, a zatim je otišao u Beč. Budući jestastveničar stigao je u Beč početkom jeseni 1845, sa titulom doktora medicine i neugasivom željom da uspe u botanici.
Zato je u austrijskoj prestonici požurio da dobije dozvolu za rad i to u svetski poznatom Carskom muzeju. Odmah je pristupio revnosnom određivanju biljnog i geološkog materijala sakupljenog u Banatu i velebitskom kraju.
- Determinišući moje biljke uz pomoć ključeva i muzejskih herbara, ja sam odjednom shvatio da je moja budućnost u nauci! - ispovedao se docnije Pančić. Jer onaj ko svesno odbaci dokoni život radi posvećenja hramu nauke - oduvek se smatrao “žrtvom”, što je svojstveno samo ljudima velikog duha.
Sredinom DžIDž veka, Beč se pretvorio u prestonicu južnoslovenskih naučnika, “društvenika, publicista i đačke mladeži”. Sredina, koja je pogodovala kako pogledima, tako i karakteru demokratski orijentisanog Pančića. Paralelno sa radom na sređivanju svoje kolekcije, Pančić je pratio i lekcije iz botanike koje je na bečkom univerzitetu držao cenjeni profesor Stefan Endliher.
Pančićeva preokupacija akademskim zanimanjima nije mu smetala da se sastaje sa vršnjacima i razmenjuje mišljenje sa pristalicama južnoslovenskog pokreta. Posebno se zbližio sa Vukom Karadžićem i Francom Miklošićem.
- Sa njima sam englezirao i češće smo se sastajali. Vuk bi najčešće govorio o Srbiji, Bosni, Hercegovini i drugim pokrajinama srpskog naroda - hvalio se kasnije Pančić. Vuk se živo interesovao za budući Pančićev rad, naravno i - planove.
- Žališ se, doktore Pančiću, da ti se novčanik istanjio i da hoćeš-nećeš opet moraš da se prihvatiš takve-kakve zarade. Pa, kakvi su ti planovi? - interesovao se Vuk Karadžić.
- Želja mi je da odem u Bosnu da bih zarađivao kao lekar, ali prvenstveno da bih proučio tamošnju floru. Bosna je most između Primorja i Banata, čije sam biljne pokrivače upoznao. Prirodno je da me interesuje šta raste u prelaznoj zoni...
- Odlično, momče! Žacnuo si me u živac, jer i mene poodavno opterećuje čežnja da prokrstarim Bosnom. Obratiću se majci Rusiji da nas novčano podupre i, imamo li sreću, dogodine bismo skupa posetili tu božanstvenu zemlju - oduševljeno je klicao Vuk Karadžić.
(Nastaviće se)