MUDRI fra Grgur sa razumevanjem je prihvatio želju bratanca da studira u Pešti i nastavio je da ga izdržava. Dao mu je blagoslov i odobrio valjanu apanažu u iznosu od petnaest forinti mesečno. Lepo, ali nedovoljno da se preživi u velegradu kakav je bio Pešta - pričao je kasnije Pančić. Zato je morao da se prihvati privatnog učiteljovanja i da drži časove iz francuskog i italijanskog.
Interesantno da su u to doba Englezi gradili most preko Dunava između Pešte i Budima i Pančić je među radnicima učio i engleski jezik! Sve u svemu, za deceniju školovanja odlično se služio latinskim, mađarskim i nemačkim, ’’samoučki je radio francuski, grčki i engleski’’.
Borba za nasušni hleb u Pešti koštala ga je mnogo uzalud proćerdanog vremena, što se neminovno odrazilo na ispunjenje školskih obaveza. Morao je da odsustvuje s mnogih časova. Neredovno je pripremao ispite i propuštao mnoge lekcije. Jedino nije izostajao sa časova mnogouvaženog botaničara evropskog ranga profesora Sedlera, koje je uvek pratio s načuljenim ušima.
Studiranje se oteglo na čitavu deceniju. Stric Grgur je gubio strpljenje. Povremeno su iz Pešte do njega su stizale i glasine - da se, recimo, Jozef preterano zabavljao po kafanama i soareima; da je umeo da spiska grdne pare na terevenke.
Grgur ga je konačno ukorio i prestao da mu šalje novac. Pančić je s tugom primio rođakov gest, jer njegov stric nije znao da su glasine na račun sinovca bile bez osnova. Pančić je dugo krio da teško opstaje u preskupom gradu i da za život zarađuje baveći se sporednim zanimanjima.
Ali, nesporazum je bio brzo otklonjen. Jozef je uskoro položio poslednji ispit i odbranio doktorsku disertaciju na temu “Tadžilogia botanica” i posvetio je, kome drugom, do svom pokrovitelju i trećem roditelju, župniku Grguru Pančiću.
Medicina, koja ima svoga osnova u prirodnim naukama, u ono doba bila je njihov isključivi propagator. Otuda je razumljivo što su se mnogi lekari posle završenih studija odavali čistim prirodnim naukama.
Doktorska disertacija Josipa Pančića bila je, dakle, iz oblasti botanike. Sedmog septembra 1843. godine kandidat Jozef Pančić je i zvanično promovisan u zvanje lekara-medicinara i stekao titulu doktora botaničkih nauka.
Posle diplomiranja, iza njega je ostala da vrluda manje-više krivudava životna staza, ali put u budućnost mogao je da bira. Kako je kasnije pisao - mučio ga je izbor između tri poziva!
Planirao je da stupi u državnu službu i tako obezbedi udobnu filistersku fotelju. Razmišljao je da se posveti privatnoj lekarskoj praksi koja će mu, odista, osigurati ličnu slobodu i lagodnost, ali je u ondašnjim vremenima nosila sav rizik za lekara-početnika. Ili, dvoumio se da uopšte ne prekida svoje životno zanimanje za botaniku, kojoj je posvetio dobar deo mladalačkih lutanja i koja mu je pružala neizrecivo “intelektualno udovletvorenje”. Ali istovremeno to je značilo da će biti stalno suočavan s neizvesnošću, jer je trebalo od nečega da se živi i izdržava familija!?
Činjenica da je najzad stao na sopstvene noge, nimalo nije Pančiću olakšala život.
- U ono vreme kad postadoh doktor, niti beše rata, niti imađoše kakve ekspedicije, te mi se valjalo rešiti ili na državnu službu ili na privatnu praksu - zapisao je on mnogo godina kasnije.
Izbegao je da spomene i treću opciju koju je tajio u duši i stidljivo prikrivao - da se posveti istraživanju prirode.
Dugo se lomio koji životni put da izabere a da ne promaši. Vagao je i dobro i lošu stranu svake odluke. Savetovao se s prijateljima, raspitivao na sve strane...
U međuvremenu su mu nasušni novci iz džepova isparili. Bez žaljenja i patetike, Pančić je definitivno odbacio svaku pomisao da život podredi činovničkoj karijeri.
(Nastaviće se)