JOSIF Pančić potiče iz sela Ugrine kod Bribira, u današnjoj Hrvatskoj. Bribir je relativno malo mesto koje se nalazi na putu između Novog i Bakra. Građeno je na bregu, ispod samog Velebita, i bilo je upravno, crkveno središte u srednjovekovnom Vinodolu, a sama varoš, sa 14 zaselaka, pa i selom Ugrine, tvorilo čuvenu bribirsku župu.
Žitelji Pančićevog rodnog kraja živeli su teško. Bili su ratari, vinogradari i stočari, i uz mnogo truda su uspevali da skrpe kraj s krajem. Položaj i izgled krajolika usmeravao je Bribirčane na filozofski opsežnije i produhovljenije poimanje zavisnosti čoveka od prirode. Ta bribirčanska crta biće kasnije svojstvena Pančiću i igraće odlučujuću ulogu u njegovim pogledima na život.
I tako, 11. aprila 1814. godine - u vreme dok je Napoleon osvajao teritorije Evrope i Afrike - u porodici siromašnog ugrinskog domaćina Pavela Pančića iščekivalo se rođenje četvrtog deteta. Pavel je, inače, bio sin austrijskog dobrovoljca u ratovima s Turskom, poreklom iz okoline Niša. Posle silovitih osmanlijskih osvajanja, Pavelov otac dobio je od države zemlju i pravo da se naseli na kamenjaru Velebita - bogu iza leđa, kako je često govorio, da brani granice od turskih zavojevača.
U trećoj godini, nejaki Josip oboleo je od boginja, kozica, kako su ih tada zvali, i jedva je izvukao živu glavu. Opaka bolest ostavila je dubok trag na njegovom licu do kraja života. Boginje su bile prvo Pančićevo životno iskušenje! Razumljivo, Josip nije mogao neposredno da zapamti najranije životno stradanje. Možda su ga davno bolesničko iskustvo i stradala koža lica naveli da kasnije izabere baš poziv - lekara.
Mnogo dramatičnih događaja preživeo je mladi Pančić u svom detinjstvu. Već sledeći - direktno se urezao u svest deteta, dan kada je u posetu Pavelu pristigao rođeni brat Grgur, stric Josifov, mnogouvaženi župnik u Gospiću. Fra Grgur pomilova po kosi Josipa: - Hej, momče, hoću da te ukradem od Margarete i Pavela. Spasiću te čuvanja stoke i rada u polju. Hoćeš li kod mene u Gospiću da pohađaš osnovnu školu? Budeš li prilježan i dobar, upisaću te u šestorazrednu gimnaziju u Rijeci. Tamo ćeš nastaviti obrazovanje na latinskom jeziku, naučićeš nemački, savladaćeš i druge važne nauke. Josipe, prekrstićemo u Jozef jer više odgovara hebrejskim prvoizvorima... Evo, tvoj stariji brat Mata... I njega sam odveo u Gospić, pripremio za službu Bogu, dobio je san i postao duhovnik, i pogledaj ga! Ne možeš ga prepoznati, čoveče!
Predviđanja i očekivanja strica Grgura su se obistinila.
Jozef je bio uzoran đak i bez nekih velikih problema je završio osnovnu školu, te je Grgur ispunio obećanje - upisao je nećaka u Riječku gimnaziju. I u srednjoj školi Jozef je dominirao, uspehom i vladanjem, ređao je odlične ocene, na radost strica mecene.
Stric Grgur je bio prezadovoljan. Obavezao se da će se i dalje brinuti o nećaku. I 1830. godine obezbedio mu je sredstva da otputuje u Zagreb i tamo zaokruži obrazovanje na visokoj školi u okviru koje su postojala dva smera - pravni i filozofski. Pančić je izabrao grupu čiste filozofije.
Ali, mešoviti nastavni program nikako nije odgovarao očekivanjima i nadanjima mladog Pančića. Između ostalog, mnogo vremena je provodio prisustvujući svakodnevnim, obaveznim crkvenim misama. Jozef je preživljavao ne baš laku adolescentnu krizu. U početku nije smeo da prizna stricu, ali kasnije piše svom rođaku meceni: - Unapred vas molim za oproštaj ako prosudite da vas opterećujem neumesnim prohtevom.
Dozvolite mi da napustim Zagreb i da se prebacim u Peštu. Raspolažem proverenim podacima da su na tamošnjem Medicinskom fakultetu jestastveničke discipline zastupljene neuporedivo obimnije i da tamo lekcije čitaju najpoznatiji evropski naučnici.
Pruža mi se prilika da se bavim znanjima koje tretiraju prirodna tela i pojave, naročito botanikom, što je - vi dobro znate - oduvek bila najveća želja srca moga.
(Nastaviće se)