ZIMA 1864. Iako bolešljiv, Vuk je okapavao nad rukopisima ne bi li još što od smrti oteo, kako je imao običaj reći. Jeo je malo, a krajem januara, desetak dana pred smrt, molio je prijatelja iz Zemuna da mu pošalje recept kako se spravlja kapama.
Kao da je kraj slutio: profesoru književnosti, Rusu V. M. Kaškadamovu, diktirao je početkom februara t. g. pismo za ministra prosveta U Peterburgu: “već umirući”, kako napominje, istakao je privrženost jednoplemenoj i jednovernoj Rusiji, uz molbu da se njegova penzija prenese na ženu i kćer mu, i da im se pomogne u štampanju nove knjige, pesama valjda.
Te prve februarske nedelje Vuk je, kao i obično radio. “Do pred podne”, po rečima Aleksandra Sandića, “kazivaše, po svom običaju, nešto u pero svojemu pisaru i čitaču Tirolu. Uto je došao poznati bečki lekar profesor Jozef Škoda, pregleda ga i naredi da se starac mane posla”. Po ručku Vuk je prilegao i zaspao “ko okupan”.
Predveče, oko četiri sata, prenuo se žedan, prizvao Minu i poželeo vode sa lovćenskog izvora Korita Ivanbegovih: da se nje napije - rekao joj je - čini mu se “namah bi ozdravio”. Zatim je u slast ispio čašu bečke vode što mu kći prinese. “Pogleda po sobi: zape očima za krasne gusle javorove vrh postelje svoje s pročelja o zidu. Klonu glavom na uzglavlje i, misliš, zaspa, a ne da je izdahnuo.”
Dopisnik “Srpskog dnevnika” pak piše da je Vuk bolovao, “kao što stari ljudi obično boluju, od slabosti, pravo bolestan ne beše. Vuk je - nastavlja on - ceo dan bio van postelje i uveče oko 6 sati započe čitati petu knjigu pesama, koju je pripravio da izda, i u čitanju zaspa na veki.”
Po zabeleškama kćeri Mine, poslednji Vukovi trenuci protekli su drukčije. Imao je velike bolove. Žedan, u bunilu, tražio je krastavce iz svog brdovitog zavičaja. “Traje li još uvijek ista noć? Neće nigda proći”, buncao je. Minu je nazivao sokolom. “Stalno čujem kako oko mene udaraš svojim krilima.” A pre nego što je legao u krevet, rekao je: “Sjutra me nećete u njemu zadržati.” Zahtevao je da mu donesu korekture i dodao: “Žuri mi se. Što se zimi ne svrši, nikad se to neće uraditi. U proleće moram ponovo putovati.”
U bečkom Protokolu umrlih zabeleženo je: 7. februara 1864: Vuk Stefanović Karadžić, doktor, vitez ruskog odreda sv. Ane 2. klase s carskom krunom, itd., “oženjen, pravoslavne vere; mesto rođenja - Tršić u Srbiji, mesto boravka i mesto smrti - Beč, Marokanergase 3. Uzrok smrti - edem pluća”.
Golub Dobrašinović, najbolji savremeni poznavalac života i dela Vuka Karadžića, ovako opisuje smrt oca srpske pismenosti. U knjizi “Vuk u slici i reči” (izdavač “Prosveta”) Dobrašinović je opisao životnu stazu velikog reformatora na način kako to pre njega niko nije učinio. Kombinujući reč i sliku, autor je napravio uzbudljiv film koji do tančina osvetljava jednu od najznačajnijih ličnosti u istoriji srpskog naroda. Iz ove knjige “Novosti” će u više nastavaka objaviti najzanimljivije delove.
Karadžići, po predanju, starinom su iz Crne Gore, određenije - iz Vasojevića, iz Lopata kraj Lijeve Rijeke; geneaološki, pak, potiču od sina Vasova, od Đura Radulova Rajevića.
Pri provali Turaka krajem 17. veka, “Karadžići se za navek iseliše iz Lijeve Rijeke”. Po drugom kazivanju, Turci su tada odveli neke Karadžiće kao roblje u Podgoricu. Posle dvanaestak godina provedenih u Zeti (i nekoliko godina u Nikšiću, prema nekim drugim podacima), tri brata (Ristan, Mitar i Boro) naselili su se negde oko 1640. u Petnici, selu pustom i bez ziratne zemlje, ali bogatom vodom i šumom (i pećinama u okolnom stenju, po čemu je i dobilo ime).
(Nastaviće se)