Piše: Novica Pešić

S POČETKOM Prvog svetskog rata, Natalija Bjelajac je ponovo u borbenom stroju. Na Drini, Ceru, Kolubari... U tim teškim borbama stekla je veliko ratno iskustvo, ali i preživela neizmernu žalost: stric Martin, kapetan srpske vojske, hrabro je poginuo u Cerskoj bici. Ožalila ga je sa dubokim bolom, ali je još žešće nastavila borbu.
U jednom okršaju primetila je da je mitraljescu Luki, koji je svom žestinom kosio neprijatelja, poginuo pomoćnik, što je moglo da poremeti odbranu.
Hitro je dopuzala do Luke i postala njegov novi mitraljeski pomoćnik. Borba je uspešno završena, okupator je odbačen preko Drine. Nataliji Bjelajac je komandant na bluzu okačio novu zlatnu medalju Miloša Obilića.
Karađorđevu zvezdu sa mačevima zaslužila je u okršajima za osvajanje Kajmakčalana, gde je u jednoj uvali zarobila 30 bugarskih vojnika. U samom proboju Solunskog fronta, lavovski se boreći, zadobila je tešku ranu u grudi, koja je odvojila od ratišta.
U Nišu su joj ranu zacelili, ali je olovo u nozi ostalo kao večna uspomena.
Pri kraju rata, kao narednik srpske vojske stigla je u Beograd. Iz grada je s dozvolom krenula u svoj rodni Maribor i tamo zatekla svoje žive i zdrave. Posle devet godina roditelji su jedva prepoznali svoju maturantkinju Antoniju: pred njima je sada stajala prekaljena ratnica Natalija Bjelajac sa dvanaest različitih odlikovanja. Vratila se u Beograd i skromno živela od svog zaposlenja ne tražeći ništa od naroda i države za koju je dala svoje najbolje dane.
O hrabroj Milunki Savić do sada je mnogo puta pisano, ali njeno veliko ratno delo, čini se, nije potpuno osvetljeno.
Pošla je iz svoje trošne kuće u Koprivnici, kod Jošaničke Banje, u ratnu neizvesnost. Ostavila majku Danicu i oca Radenka da tuguju, a ona, odsečene kose, u muškom odelu, kao Milutin, u vojnoj komandi zatražila je pušku. Dobila je, pa je u balkanskim ratovima zavredila kaplarski čin i medalju za hrabrost.
Ratne 1914. i rezervni kaplar Milunka Savić čekala je poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa je jednog dana otišla pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno, u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je vojvoda, računajući da će se devojka predomisliti i otići kući.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - kazala je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.Sutradan je opet bila kod vojvode.
- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. I tako se Milunka Savić, u muškom odelu, s puškom o ramenu, redenicima na grudima i bombama o pojasu, našla u borbenom stroju.
Kasnije, kada je neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka Dimitrije Mitić pred strojem pitao je vojnike: - Vojnici, čije grudi zaslužuju Karađorđevu zvezdu sa mačevima?
Puk u jednom glasu grmnu:
- Kaplar Milunka Savić!
Tada je prvi put u životu osetila neki strah.
Stavili su joj na grudi Karađorđevu zvezdu s mačevima.
Drugu je stekla kao podnarednik, posle Gorničanske bitke 1916. godine.
U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...Tek po završetku rata videla je roditelje.
U toku leta 1915.godine, otpočele su pripreme za treći po redu napad na Srbiju. Austrougarska se nije mirila sa tim da malu Srbiju ostavi nekažnjenu za poraze koje joj je nanela u 1914. godini.
Planirala je nov napad, ali tako snažan, da Srbija bude uništena. Za tu ideju pridobijena je moćna Nemačka, kojoj je bilo stalo da uspostavi direktnu teritorijalnu vezu sa Turskom.
Da bi se zajednički cilj lakše ostvario, Nemačka je za taj plan vrbovala i Bugarsku, kao trećeg saveznika, koja je želela da ostvari teritorijalne ambicije na račun Srbije i osveti se za poraz na Bregalnici 1913. godine.
Petog oktobra, kao uvod u krvavu dramu, otpočelo je žestoko bombardovanje srpskih položaja duž desnih obala Save i Dunava.
Na gotovo čitavom frontu, od Obrenovca do Golupca, i poglavito na odsecima gde je planiran prelaz preko reka, žestoko je tuklo hiljadu topova najvećih kalibara.
Na Dunavskom keju, jednom od odabranih prelaza, nemačka artiljerija je ubitačno sipala vatru po položajima branilaca Beograda. Srpski i saveznički topovi gotovo da su zamukli. Borili su se samo dobrovoljci i zaostali srpski vojnici. U tom paklu bori se i Sofija Jovanović, mlada srpska dobrovoljka. Maturirala je u beogradskoj ženskoj gimnaziji, baš pred sam rat. Znala je šta on nosi sa sobom, pa je želela da bude u odbrambenom stroju.
U prvim danima pakla uspela je da na austrijskoj karauli u Zemunu istakne srpsku trobojku, a onda je kao Sofronije Jovanović svom snagom branila Beograd od austrougarskog okupatora.


PRAVI JUNAK
- ŠTITITE me, momci, ja ću doneti municije! - uzvikuje Sofija Jovanović, pretrčava ulicu i dovlači sanduk municije, koji je zaostao posle povlačenja vojske.
Pognute glave ponovo pretrčava ulicu. Ubrzo se vraća noseći ranjenog dečaka od petnaestak godina.
- Izdrži još malo! - kaže materinski Sofija. - Dok naiđu bolničari.
Umesto nosila, dvojica dobrovoljaca donose odvaljena vrata da polože ranjenika.
- Pomozite da ga odnesemo odavde. Tukao se kao pravi junak! - kaže Sofija Jovanović.
(Nastaviće se)