Piše: Novica Pešić

U ŠKRTIM zapisima iz tog vremena u “Ratničkom glasniku”, časopisu koji je izlazio između dva rata, naveden je primer izvesne Velike iz sela Malotina na planini Kozjak, koju su ko zna zašto zvali Begovica. Bila je to žena visokog rasta, jake telesne građe, nemirne naravi, neustrašiva i hrabra, sposobna da i u bezizlazu nađe izlaz. Kada su joj dojadili turski i arnautski zulumi Bajram Jakine tajfe (bande koja je danonoćno upadala u sela i pljačkala i obeščašćivala žene i devojke) Velika je odsekla kosu, obukla muški koporan, navukla čakšire, obula nepoderive opanke i krenula u šumu. Za njom su pošli mnogi meštani spremni da se obračunaju sa zlikovcima. Bila je to po broju boraca mala četa ali po hrabrosti i uspešnosti u akcijama nadaleko čuvena. Pred njom su strepile i jače družine bugarskih komita i arnautskih kačaka. Hrabro je ratovala Velika i uspešno štitila svoj narod od turskog zuluma. Opet su bili i danju i noću slobodni drumovi i zabrani u selima. Ali borba Velikine družine za slobodu sve više je bila trn u oku neprijatelju, doušnicima i zlonamernim dušmanima. Okupatorskim vlastima u tadašnjem kumanovskom okrugu sve su češće stizale pritužbe na njen račun za dela koja su je teško teretila, jer je ugrožavala okupatorski sistem, a to se strogo kažnjavalo.
Velika je znala da je zaptije danonoćno traže, pa se dobro krila - leti u šumi a zimi kod jataka. Bila je to teška utakmica sa neizvesnim krajem. Ali, nažalost, presudile su potkupljene izdajice, koje su dojavile vlastima da se hrabra žena ratnik nalazi u selu. Za tren oka su stigle zaptije, vezale je i odvele u Kumanovo. Krvavi osvetnički pir započeo je u crkvenom dvorištu ikonoma Dimitrija: privezanu za orah, žandarmi su je tukli i tražili da oda drugove. Velika je klonula od bola, ali njene svetle oči i dalje su ponosno gledale u pravcu Kozjaka, gde su bile slobodne šume i hrabri drugovi. Telo je drhtalo, ali Velika nije ni molila, ni žalila se. Sve strahote podnosila je ćutanjem.
Svu u modricama i slomljenu od bola, vratili su je kolima u selo. Mučila se i dugo bolovala. Sa bledih usana često se čuo šapat da li su u planini videli nekog od njenih drugova. Od teških rana Velika se nije oporavila, upokojila se u velikom bolu. Selo Malotin bilo je tugom obavijeno, ali je njen junački lik kao legenda opstao do današnjih dana.
Mara Kučkova, jednostavna žena iz naroda, rođena u selu Kučevištu u Skopskoj crnoj gori, bila je veran jatak mnogim hrabrim borcima za oslobođenje. Primala ih je u svoj skromni dom, vešto krila od očiju vekovnog ugnjetača, hranila u potaji i vidala ljute rane... A kada je dogorelo do nokata, da bi izbegla hapšenje, otkopala je pušku sakrivenu u štali i otišla u šumu da se pridruži borcima za slobodu.
Vatreno krštenje imala je u krvavoj i neravnopravnoj borbi na Skopskoj crnoj gori. Četa vojvode Petka Ilića Nagoričanina borila se protiv nadmoćnije turske potere, koja je imala za cilj da u tom kraju uništi sve što je srpsko. U odlučujućem sudaru vojvoda Petko je teško ranjen, pa je zapretila opasnost da bude zarobljen. Mara Kučkova je znala šta to znači. Uspela je da se probije kroz šikaru i kroz kišu turskih kuršuma i da priđe ranjenom Petku. Našla ga je živog u lokvi krvi i neprimetno povukla u šipražje a zatim podigla na ramena i brzo izmakla ispred turske potere.
Mučno ali uporno Mara je odvukla ranjenog vojvodu do srpskog sela. Kod svoje kuće očistila mu je i previla teške rane. Pošto to nije bilo dovoljno za oporavak, morala je da ga odvede lekaru. Ali, kako doći do lekara kada su skopske ulice pune žandarma i okupatorskih vojnika, kako pronaći lekara koji će pružiti pomoć srpskom borcu za slobodu? I tu enigmu rešava Mara Kučkova, zadržava vojvodu u svom domu da prenoći i da se odmori, a sutradan ga oblači u ženske haljine i kao svoju kćer vozi ga kroz grad zaprežnim kolima doktoru Mihailu Šuškaloviću, za koga je znala da je naklonjen srpskim ratnicima za slobodu.
Nakon ukazane lekarske pomoći, ponovo ga skriva i posle izvesnog vremena, preko pouzdanih veza, uspeva da ga prebaci preko granice u Srbiju. Vojvoda Petko Ilić je preboleo rane i oporavljen se vratio u Makedoniju da i dalje četuje za slobodu svog naroda. Maru Kučkovu nikada nije zaboravio.
Tragedija Lazara Kujundžića i Živojina Milovanovića, srpskih junaka koji su se do poslednjeg metka borili u zabarikadiranoj arnautskoj kuli u metohijskom selu Velika Hoča, na Belom Drimu, uvrstila je njihove majke u galeriju besmrtnih.
Borba se vodila u Huseinovoj kuli i bila je prizor junaštva i požrtvovanja. Četnička četa od sedam boraca: Lazara, Savatija, Živojina, Koste, Stanoja, Todora i Mihaila protiv moćne turske sile. Svi su se borili ne pomišljajući na predaju. A kada su Turci zapalili kulu a njima ponestalo metaka, junački iz plamena iskaču Lazar Kujundžić i Živojin Milovanović. Pre nego što su pali od turskih kuršuma doviknuli su dušmanima: “Gledajte, kukavice, kako Srbi ginu!”
Pogibija sina Lazara kod Velike Hoče, 1905. godine, potresla je do krajnjih granica majku Lazara Kujundžića. Ta ozbiljna, vredna i dobra podrimska seljanka, prava srpska domaćica, bila je brižna i nežna majka, ali shvatajući ondašnju situaciju, smogla je snage da ostane mirna, jer je njen sin darivao svoj život za svetu srpsku stvar.


NIJE MOJ SIN!
TURCI su u Prizrenu pred masom ljudi izložili pokriveno mrtvo telo Lazara Kujundžića. Privode majku i otkrivaju mu lice. Traže od nje da prepozna mrtvo telo.
”Da li je to tvoj sin Lazar?” - pitaju nesretnu majku.
Ona prilazi mirno i dostojanstveno, skamenjenog lica, nagnula se kao svaka žena nad svetinjom smrti. Vidi, iako nikoga ne gleda, da je svi posmatraju, jer svi znaju -majka je uvek majka, ali ona je odlučna, bol u duši skriva samo za sebe, mirna lica i tihim glasom, veli: ”Ne, nije ovo moj sin Lazar.”
(Nastaviće se)