Piše: Veljko Kadijević

U MOSKVI je ovih dana, na ruskom jeziku štampana knjiga "Protivudar - moje viđenje raspada Jugoslavije" generala armije Veljka Kadijevića, poslednjeg ministra odbrane SFRJ. Jedan od ključnih svedoka raspada federalne zajednice koji je, po mnogima, mogao da snagom armije, dakle vojnim prevratom, sačuva zemlju krvavog raspleta, ponudio je svoju verziju jugoslovenske drame.
U feljtonu koji započinjemo, "Novosti" će, ekskluzivno, objaviti najinteresantnije delove iz te knjige u kojima general piše o odnosima sa srpskim rukovodstvom i Slobodanom Miloševićem, stranom faktoru koji je zdušno radio na razbijanju zemlje, slabim ili nikakvim izgledima da se vojnim pučem sačuva Jugoslavija...
Pozivajući se na izreku da su svi generali posle bitke pametni, general Veljko Kadijević svoje viđenje raspada Jugoslavije dokumentuje fotografijom koja bi trebalo da potvrdi da je i u ratnim uslovima donosio mudrke odluke.


KADA su počeli sukobi, najpre u Sloveniji, a potom u Hrvatskoj, Milošević je mene nekoliko puta upozoravao: "JNA treba povući sa svih teritorija u Jugoslaviji gde joj se puca u leđa." Šta je to praktično značilo, nije valjda, potrebno nikome objašnjavati.

Za vreme sukoba u Sloveniji kada je JNA za dva dana povratila kontrolu nad državnom granicom, ali i bila brutalno napadnuta od Teritorijalne odbrane Slovenije i to, kako JNA, tako i porodice vojnih lica, Štab Vrhovne komande je predložilo Predsedništvu SFRJ da se prvo potpuno porazi i razoruža slovenačka vojska, a potom JNA povuče iz Slovenije, kako je to, inače, bilo predviđeno. Da bi taj zadatak izvršili, a da ne upotrebljavamo po naseljenim mestima Slovenije avijaciju, oklopne i artiljerijske jedinice, da bismo Sloveniju poštedeli rušenja (iako Slovenija takav odnos nije zaslužila) bile su nam potrebne dve pešadijske brigade - jedna iz Srbije i druga iz Crne Gore. U Predsedništvu SFRJ Srbi i Crnogorci su se tome usprotivili, naravno, po odlukama njihovih republičkih rukovodstava.

MAPA SRPSKE DRŽAVE

NA jednom od sastanaka između Slobodana Miloševića i Borisava Jovića sa mnom i generalom Adžićem oni su tražili čvrst i precizan odgovor na pitanje da li je JNA spremna da osigura granice buduće srpske države, koja je, po karti koju su nam izneli, obuhvatala sve jugoslovenske teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom.

Za vreme rata u Hrvatskoj, zbog nepostojanja normalne federalne države, JNA je imala ogromnih teškoća - od političke, informativne i propagandne podrške, pa do mobilizacije - srpsko rukovodstvo je stalno ponavljalo kako "Srbija nije u ratu". Za koga je onda ratovala JNA? Takav stav srpskog rukovodstva više je onemogućavao JNA, osobito u mobilizaciji, nego celokupna delovanja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, navodi general primere sporenja sa srpskim rukovodstvom i nastavlja:

Druga fundamentalna razlika je u odnosu prema celini srpskog nacionalnog korpusa. Ja sam uvek smatrao da se jednako moraju tretirati i braniti interesi celine srpskog naroda, kako Srba u Srbiji, tako isto i Srba u Bosni i Hercegovini u Hrvatskoj. Osim toga, smatrao sam da kada već faktički više nema Jugoslavije kao celine, da će se srpski narod uspešnije suprostaviti i odbraniti svoj nacionalni interes, ako se odmah brani ujedinjeno. To je, valjda, i vojničkom laiku jasno. Nažalost, dogodilo se obratno, tučen je i definitivno dotučen upravo deo po deo - prvo Srbi u Hrvatskoj, potom Srbi u Bosni i Hercegovini, i konačno Srbi u Srbiji.

Vrlo su karakteristične izjave Borisava Jovića, na primer, kako "Srbi u Srbiji nemaju ništa zajedničko sa Srbima preko Drine i Une, osim imena."

Bilo je i nekoliko drugih značajnih razlika generalne prirode, pre svega, između Miloševića i mene, a koje su uticale na različita gledanja, i, naravno, praktična delovanja. Ja sam se uvek zalagao za timski rad, a on je solirao. Ja sam se maksimalno zalagao da moj štab radi dobro i identifikovao se sa njim, bilo da su u pitanju uspesi ili neuspesi. On je, nasuprot, prema svojoj ekipi uvek imao distancu, pa ako uspe, tu je da taj uspeh koristi, a ako ne uspe, žrtvuje ekipu i ljude. Naravno, da je to davalo negativne razultate.

MILOŠEVIĆ PO SVOME

JA sam se uvek zalagao za temeljite strateške procene izvedene od početka do kraja svake operacije manje ili veće, po celoj dubini zbivanja, uvek tražeći odgovor za krajnji rezultat. Takvoj strategiji morao je biti podređen i svaki konkretni taktički potez. Takav moj prilaz u zajedničkim poslovima koje smo imali, Milošević je nazivao "filozofijom", koncentrišući se uglavnom na neposredne tekuće probleme, a odgovor na strateška pitanja je glasio "ja sam Srećko Srećković".

Jedna od vrlo bitnih razlika sa nesagledivim posledicama jeste praksa Miloševića da i tamo gde se na rečima složi za zajedničko delovanje, praktično nastavlja da radi po svome. Ima mnogo primera koji to potvrđuju, ali je po negativnim posledicama najvažniji onaj koji se odnosi na moje predloge Predsedništvu SFRJ od 22. oktobra i 7. novembra 1991. godine koji su sadržali stvaranje nove države - treće Jugoslavije - koncepciju, strategiju i taktiku njene odbrane. Zbog izuzetnog značaja ovog pitanja i zbog prihvatanja na rečima i sabotiranja na delu moga predloga što je dovelo i do moje neopozive ostavke, ovo pitanje ću posebno obraditi.

Početkom oktobra 1991. godine bile su potpuno jasne sve osnovne strateške komponente o situaciji u Jugoslaviji koje su zahtevale promenu cilja borbe, a time i promenu strategije i taktike ostvarenja tog cilja. Procenu adekvatnu novonastaloj situaciji sa predlogom odgovarajućih odluka, ja sam 22. oktobra 1991. godine izložio na sednici proširenog Predsedništva SFRJ. Ona je u originalu glasila:

"SSNO je upoznat sa dokumentom Evropske zajednice - 'Elementi sporazuma za globalno rešenje jugoslovenske krize' i sa tokom i rezultatima rasprave na plenarnoj sednici međunarodne konferencije u Hagu od 18. oktobra 1991. godine. Iako ne sumnjamo u dobronamernost većine članica EZ, sa žaljenjem konstatujemo da ponuđena rešenja objektivno vode u katastrofu. Njima se definitivno ukida Jugoslavije kao zajednička država, a sa njom i sve institucije koje imaju jugoslovenski karakter, uključujući i JNA. Sankcioniše se razbijanje Jugoslavije politikom svršenog čina i ugrožavaju vitalni interesi onih naših naroda kojima je stalo do zajedničkog života. Ponajviše se ugrožavaju jedinstvo i interesi srpskog naroda, jer se njegovi znatni delovi razdvajaju, dovode u položaj nacionalne manjine i izlažu opasnosti uništenja. Rezultat realizacije takvog koncepta ne bi bio - savladavanje jugoslovenske krize, već nastavak sukoba i strašno krvoproliće. Zato niko kome je stalo do mirnog rešenja ne može da prihvati predloženi model".

HRVATSKA NEĆE MIR

BILO bi potpuno političko slepilo ne videti, ko, pored poznatih unutrašnjih činilaca, stoji iza razbijanja Jugoslavije. Vrlo otvoreno i sa naglašenim nestrpljenjem, Nemačka po treći put u ovom veku napada našu zemlju. Sada to čini metodama primerenim novom vremenu, mada su u upotrebi i metode kojima je fašizam nastupao u Drugom svetskom ratu. Nemačka se tada koristila tzv. petom kolonom, a sada strategijom posrednog nastupanja i čitavom lepezom specijalnog rata, pripremajući ekonomski, a zatim i vojni nastup. Strategijski ciljevi toga su vrlo jasni i svima poznati. U sadašnjem nemačkom nastupu svi naši narodi već plaćaju danak. Neki će to pre, a neki kasnije osetiti, ali bi srpski i crnogorski narod morali da plate i dodatni račun, koji proizlazi i iz revanšističkih namera nemačke strane za poraze u prethodna dva svetska rata. To bi trebalo da vide svi jugoslovenski narodi. To bi, najzad, morala da vidi i međunarodna zajednica.

Svi bi se već jednom morali upitati zašto nijedno primirje, uključujući i poslednje, Hrvatska ne poštuje, već, obratno, koristi za pripremu novih vojnih operacija. Odgovor je vrlo jednostavan. Zato što glavni protagonisti razbijanja Jugoslavije u vojnoj opciji vide najlakši, pa možda, za sada, i jedini put ostvarenja svojih strateških ciljeva.

U dokumentu Evropske zajednice u osnovi se prenebregava i jedan od ključnih problema jugoslovenske krize. Naime, poznato je da su se načelno svi složili da svaki naš narod ima pravo da izabere gde će, s kim će i kako živeti - u Jugoslaviji, ili izvan nje. Uprkos tome, to pravo se osporava srpskom narodu na prostoru Hrvatske. Tamošnja vlast hoće i vojnički da ga porazi i uništi, koristeći se obnovljenim, pa i još stravičnijim genocidnim metodama od onih iz Drugog svetskog rata. Zbog toga su izvršili opštu mobilizaciju, a obilato su finansijski, oružjem, politički i propagandno - podržani i od nekoliko stranih zemalja koje imaju teritorijalne i druge pretenzije prema delovima Jugoslavije. Time se ugrožavaju ne samo ljudska i nacionalna prava Srba u Hrvatskoj, već i prava i opstanak celokupnog srpskog naroda. Jasno je, valjda, da se u ovakvim prilikama svi stranački interesi moraju staviti u službu zaštite ljudskih i nacionalnih prava, slobode i pravde.


BEZBEDAN IZBEGLICA

NAKON što sam napustio Beograd, januara 2001, neprekidno boravim u Moskvi. Rusku Federaciju sam izabrao kao mesto boravka zato što se tu osećam bezbedno u svakom pogledu i što u ovoj zemlji imam istinske prijatelje. O ukupnom odnosu prema meni, kako zvaničnih institucija ove zemlje, tako i njenih građana sa kojima se po raznim osnovama susrećem, imam samo reči pohvale i zahvalnosti. Nije bez značaja ni činjenica da sam od rane mladosti zaljubljenik ruske kulture, posebno književnosti, kaže general Veljko Kadijević u razgovoru za NIN, a odgovarajući na pitanje o svom statusu, kaže:

- Ja, po ruskom zakonu, imam status izbeglice. To nije politički azil. To mogu da imaju svi oni koji nisu građani Rusije ali iz bilo kojih razloga se ne osećaju sigurno u svojim zemljama.
(Nastaviće se)