JOVAN Rašković umro je u izgnanstvu u Beogradu, u svom skromnom stanu u Skadarskoj broj 24. Bio je utorak, 28. jul 1992. godine.
- Ništa nije najavljivalo taj fatalni trenutak - kaže dr Sanda Rašković-Ivić. - Tog dana moj otac je bio na poslu. Posle progona iz Šibenika, radio je u beogradskoj Bolnici za neurološke bolesti "Sveti Sava". Oko tri po podne posetio je redakciju NIN-a i predao za štampu svoj tekst "U ime oca i sina". Bio je to njegov odgovor na optužnicu koju je protiv njega podiglo Vojno tužilaštvo u Splitu.
Na pitanje novinara kako se oseća posle nedavne operacije žuči, Rašković je rekao: "Dobro. Malo šetam, malo držim dijetu". Zatim je otišao kući. Ručao je i hteo da gleda TV, prenos Olimpijskih igara u Barseloni. Ali, nije bilo struje.
- Oko šest časova po podne pozvonio je telefon - kaže Sanda. - Neki čovek iz Hrvatske javio mu je da ga Vojni sud u Splitu tereti za ratne zločine i traži kaznu od 15 godina robije. Moja majka, koja je bila u drugoj sobi, čula je da Jovan teško diše. Ušla je kod njega i upitala:
- Kako se osećaš? Da pozovem Hitnu pomoć?
- Ne - rekao je moj otac. - Nemoj nikog da zoviš, ja umirem. Gotovo je i tako i tako.
Srce mu je prestalo da kuca tog popodneva u 6.20.
Na pitanje da li je Jovan Rašković bolovao od srca, njegova ćerka kaže:
- On je imao visok pritisak i neke promene na srcu, ali mu to apsolutno nije ugrožavalo život. S takvim srcem mogao je još dugo da živi. Mog oca ubilo je nešto drugo. Ta apsurdna optužba za ratni zločin bila je, verujem, kap koja je prelila čašu. To, jednostavno, nije mogao da podnese. Nije mogao da veruje da ljudska mržnja, zloba i zaslepljenost mogu biti toliko jaki. Pa, on je celog života, kao čovek i lekar, pomagao drugima. U pitanju su ne stotine, nego hiljade ljudi. I nikad nije gledao ko je kakve vere i nacionalnosti i koliko mu je dubok džep.
Jednom ste izjavili da je vaš otac jednostavno presvisnuo...
- U smrtovnici piše da mu je otkazalo srce, a on je presvisnuo od tuge i očaja što nije uspeo da zaustavi rat u koji se, kao što znamo, polazi s muzikom i pesmom a iz njega vraća s jaukom i suzama. Srce moga oca bilo je predobro za ovaj svet. On jeste bio pod velikim stresom, u poslednje tri godine svoga života izlagao se strahovitim naporima, želeo je svuda da stigne, prosto se satirao, ali, kažem, to nije bilo presudno.
Da li je presudan bio poraz koji je doživeo u svojoj politici?
- Tog 28. jula 1992. moj otac je imao 63 godine i zdravlje koje ga je još dobro služilo. Ali, on je bio svestan da je izgubio svoju bitku za mirno rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Zvali su ga srpski Gandi, ali jedno je biti Gandi u velikoj Indiji, a drugo Gandi na brdovitom Balkanu. Ovaj drugi nije imao nikakvu šansu.
Zašto tako mislite?
- Na mog oca udarali su sa dve strane. S jedne Tuđman i njegova vlast, s druge Milošević i njegova vlast. Tuđman je znao da mu u datim okolnostima rat ide naruku i želeo ga je po svaku cenu. Samo preko krvoprolića on je mogao da stvori nezavisnu hrvatsku državu i iz nje protera srpski narod, svede ga na tri odsto, što je bio i Pavelićev plan. I zato mu je politika Jovana Raškovića bila kost u grlu. Kad nju ukloni, imao je otvoren put prema svome cilju. Mirotvorstvo i nenasilje moga oca smetalo je i Miloševiću. I on je mislio da se srpsko pitanje u Hrvatskoj može rešiti prečicom, preko nišana.
Da li je Rašković ukazivao Miloševiću na pogubne posledice eventualnog rata s Hrvatskom?
- Da. Rekao mu je da taj rat Srbima ne može doneti ništa dobro. Kazao mu je da se već dvesta godina granice država kroje za zelenim stolom. Na to mu je Milošević odgovorio: "Granice još uvek povlači vojnička čizma. Dokle ona stigne, tu se ispravlja granični kamen".
PO rečima akademika Dobrice Ćosića, Jovana Raškovića, sa političke scene uklonila su dva nacionalna radikalizma - ustaški šovinizam Hrvata i maksimalistički nacionalizam Srba.
- Rašković nije pozivao Srbe u rat - kaže Ćosić. - On ih je pozivao u građansku, političku, demokratsku borbu za svoja prava. On nije nameravao da osvaja teritorije i cepa Hrvatsku iako je Ustavom obespravila Srbe i ustaštvom zapretila izgonom i smrću. Politički cilj Jovana Raškovića bila je politička autonomija srpskih teritorija u okviru Hrvatske. Bio je to demokratski, pravedan, realan cilj i u duhu one, politički najbolje Evrope.
Ali, za nacionalna prava Srba i njihovu autonomiju, za koju se zalagao Rašković, nije hteo da čuje Franjo Tuđman. Na hrvatski politički ekstremizam, obespravljenje i mržnju, na rat koji je Tuđman objavio Srbima, Srbi su, kaže Ćosić, odgovorili zahtevom za svoju republiku, odnosno svoju državu. Procenjujući odnos snaga, Rašković nije verovao da se ratom taj cilj može ostvariti. On se zalagao za političko i sporazumno rešenje srpskog pitanja. Tuđman i ustaška komanda nisu prihvatile nijedan Raškovićev predlog. Zahtevali su srpsku kapitulaciju.
Ćosić ističe da je Jovan Rašković, kao politički realist, postao smetnja i srpskim maksimalistima. I zato je, grubo, ponižavajuće, uklonjen s čela Srpske demokratske stranke. U njegov izgon iz srpskog vođstva u Hrvatskoj upregao se lično Slobodan Milošević, najmoćniji čovek tadašnje Srbije, smatrajući Raškovića oportunistom i konzervativcem.
- Bila je to - kaže Ćosić - tragična odluka svih Srba koji su se odrekli političke mudrosti Jovana Raškovića. Dogodila se nesreća koja je često snalazila srpski narod u prošlosti, kad je gubio ili se odricao razboritih vođa i bio obmanut vođama koji nisu videli najrazumniji, najcelishodniji put do cilja, koji nisu znali ni uvažavali borilačke moći svoga naroda zbog čega je on trpeo i tragične poraze.
Ćosić zaključuje da je Jovan Rašković ostavio sledeći politički amanet sunarodnicima: nacionalni ciljevi srpskog naroda u sadašnjem svetu - samo su ostvarivi ciljevi. Oni do kojih se dolazi mirnim, evolutivnim, civilizacijskim putem i sredstvima.

(Nastaviće se)